Весна Станковић отворено говори о својој борби са канцером, страховима и изазовима које је превазишла током лечења.
Глумица Весна Станковић отворено је у претходном периоду говорила о својој борби са канцером, страховима и операцијама којима је била подвргнута. Имала је две операције и више хемиотерапија, а упркос свим изазовима увек успевала да одржи позитиван дух, и не крије да ју је болест променила у многоме.
Весна каже да јој је одувек било тешко да затражи помоћ када јој је потребна, те да ју је болест научила да некада мора да покаже слабост, али јој то још увек тешко пада.
- Читавог живота сам све радила сама. Помоћ никад нисам тражила ни од родитеља, ни од рођака (једном затражила и опекла се). Једино од мужа тражим и очекујем, али он није нека друга особа, него половина мене - написала је она на свом Фејсбук налогу и додала:
- Откако сам се сусрела са озбиљном дијагнозом помоћ сам прихватала, а неки су је здушно давали и никад им нећу то заборавити. Али кад су у питању свакидашње ствари, ма како мени важне биле, не умем, не знам, не смем, стид ме је, болно ми је... И увек се вратим на оно моје научено, у кости утетовирано - Нека, сама ћу.
Глумица је раније у исповести за "Блиц" говорила о првој реакцији када је сазнала за опаку болест.
- Психолози кажу да кад се човеку саопшти нека страшна вест о некој трагедији, губитку, болести, да је прва реакција порицање. Кад сам се суочила са том дијагнозом која је канцер дојке, када сам први пут додирнула ту квргу, избочину на дојци, цело моје биће је препознало да је то та дијагноза. И ја сам прескочила тај моменат одбацивања и одбијања. Кажу да је следећа фаза очај, гнев. Ја сам и то прескочила. Па онда иде проклињање, сукоб са Богом - Зашто Боже, баш ја? Зашто баш мени? И то сам прескочила. Ја сам то открила, а лекари потврдили да је то дијагноза и ја сам кренула у битку која није била хистерична, исхитрена. Није било ни порицања, него промишљено, свесно. Имала сам тешке падове, имала сам емоционалне - рекла је она и открила шта јој и шта је најтеже пало:
- Страх да нећу моћи да глумим. Ја нисам имала ни у једном тренутку страх од смрти. Ја имам 54 године, тог тренутка сам имала 52, ал опет ја сам прешла некако пола тог неког људског живота. Имам две дивне ћерке које су већ девојке. Имам мужа кога обожавам већ 25 година. Одиграла сам неке лепе улоге и ни у једном тренутку нисам имала страх од смрти. Тешко ми је било пропадање тела и немоћ, јер толико те та болест деформише. Ми остајемо трајно оштећени изнутра. Опала ми је коса, трепавице. Знала сам да ће се вратити. Још се није вратило како треба. То да одједном ја више не могу да тренирам, да не могу да идем на врућину, на сунце, у базен, у сауну. Та немоћ. Е, то је нешто што је мени, што је мени много тешко пало. Али опет имам план Б. Ако не буде, не будем могла у неком тренутку да глумим, ја ћу онда да пишем.
(Курир/Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
