Глумац Петар Краљ је до успеха долазио кроз непрестану борбу, а сваку пружену шансу прихватао је без размишљања. Водећи се мишљу да уметност почиње тамо где престаје занат и свестан да је на сцени то немогуће, пред публиком никад ништа није крио.
Неке ствари је добијао преко реда, понекад и с мање заслуга и, како каже, за то су криви његово име и презиме. Знао је већину београдских кафана где је уз пиће водио најразличитије разговоре и стекао неке од најбољих пријатеља. Био је поносан на све што је урадио, па и на оно што је, намерно или случајно, пропустио. Страсно је волео два пута у животу и био је срећан зато јер је имао ћерку Милицу. Без глуме не би могао да постоји, и знао је да ће радити до краја свог живота. Тако се и десило - умро је 10. новембра 2011. године у Београду.
А ово је његова животна прича испричана "из прве руке", његовим речима:
"Тата ми је пореклом са Баније, а ја сам рођен у Загребу, два дана пре почетка Другог светског рата. Пошто је отац нешто раније морао да побегне из Хрватске и настави службу у Чачку, није ни знао да је 4. априла добио сина. Мајка му је на растанку рекла да ће мушком детету дати име по његовом оцу. Деда Петар је умро још 1906, тако да је одлука да се зовем по њему део традиције - раније се тако радило, а то ни данас није реткост. Понекад сам био повлашћен због имена, нарочито у војсци. Када су ме једном прозвали Краљ Петар, јер се тамо прво изговара презиме па име, сви су се окренули, добро ме погледали и запамтили о коме се ради. Нисам имао непријатности, истина, неки људи су причали да су неретко у кафани узвикивали: Живео Краљ Петар, па су их хапсили. Требало им је времена да објасне како се то односи на глумца."
Рат је беснео па је и Петрова мајка, одмах после његовог крштења, са бебом у наручју напустила хрватску престоницу. Тако су доспели код рођака у Срем. Била су то веома тешка времена, али деца, упркос свему, нису примећивала опасност нити су осећала страх.
"Омиљена играчка нам је била крпењача: - лопта која се правила од чарапа умотаних у крпе. Сећам се прве чоколаде и поморанџе, необичне наранџасте воћке коју сам пробао тек кад ми је било осам година. Родитељи су ми предавали у тамошњој гимназији, па су ме водили на ђачке приредбе. Били су то весели призори у којима сам уживао. Школарци су играли око логорских ватара и рецитовали, што је касније утицало да се определим за глуму. Као седмогодишњак кренуо сам у основну школу, у разреду нас је било 80 и не знам како је учитељица Љуба могла да нас савлада. Служила се разним методама подучавања које би генерацијама из овог компјутерског доба сада биле неприхватљиве и стране."
Своју прву улогу, лик Тозе Чварка, одиграо је с 11 година у представи Сеоска учитељица Светолика Ранковића, за коју се пријавио кад је позоришна екипа ушла у његов разред да изабере глумца... и од онда није престајао да глуми - до краја живота.
С глумицом Народног позоришта Љиљаном Газдић, оженио се 1971. године. Само две године касније, родила им се ћерка Милица, данас позоришни редитељ. После скоро три деценије брак се распао. Сматрајући да за љубав никад није касно, овај ветеран нашег глумишта имао је храбрости да поново воли до даске и ожени се балерином Соњом Дивац.
И док су многе његове колеге приватност чувале далеко од очију јавности, Петар се никад није трудио да је сакрије по сваку цену.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
