Тешко је замислити да су већ прошле 4 године од смрти новинарке Горице Нешовић која је оставила дубок траг у сваком од нас
Прошле су четири године од смрти новинарке Горице Нешовић која је преминула 6. октобра у 59. години, после дугогодишње борбе са озбиљном здравственом компликацијом условљеном дијабетесом.
Њени последњи месеци нису изгледали као да се „гаси“ – напротив, трудила се да живи што нормалније. У последњем интервјуу који је дала крајем маја 2022, само неколико месеци пре смрти, причала је да јој је живот постао много мирнији и затворенији. Устајала је око четири ујутру због радија, пила своју јутарњу кафу, враћала се кући, одмарала, спремала храну, гледала телевизију и слушала музику. За себе је рекла да живи „врло досадан живот“, али да јој је то у том периоду пријало.
Посебно ју је ограничавао губитак вида. Због компликација дијабетеса била је потпуно слепа око три месеца. Имала је крварења у очима, примала ињекције, прошла операције оба ока, а након свега јој се вид делимично вратио. У последњем интервјуу рекла је да види око 50 одсто – обрисе, очи, фризуру, али јој је све било у магли.
Занимљиво је да је управо искуство слепила много променило њен поглед на живот. Док није видела, сама је у кући проналазила начине да функционише – памтиле је где се шта налази, на даљинском је користила гумице да би напипала дугмад, слушала аудио-књиге. Говорила је да човек мора да направи себи „мали космос“ у којем може да му буде добро и када неке ствари више не може да промени.
А онда је, свега два дана пре смрти, објављена њена последња колумна за магазин „То сам ја“. У њој је написала:
„Желим да имам и трошим прилике. Ако се не десе саме од себе, ја ћу да их прогласим.“
То је можда најјача слика њених последњих дана – није јавно оставила утисак особе која се опрашта од живота, већ жене која и даље покушава да пронађе нешто лепо и смислено у свакодневици.
Преминула је 6. октобра 2022. у Београду. Вест је посебно погодила њене колеге и слушаоце, јер је до последњих дана остала активна кроз своје писање и јавне наступе.
Водитељка је гостујући једном приликом у РТС Ординацији, испричала да је често питају зашто стално користи прилику да прича о дијабетесу, с обзиром на то да у Србији није нарочито популарно да причаш "како ти нешто фали", а поготово да си болестан.
"Ја сам пре тачно три године осећала неки благи умор, ал' ко велим, устајем свако јутро у 4, немам више ни 25 година, је л', па некако је и логично да сам уморна. То је био једини симптом који сам ја осећала. Нисам имала представу да то може да има везе са дијабетесом", почела је тада своју причу Горица.
Горица је у емисији истакла и да уопште није имала оне класичне симптоме дијабетеса. Међутим, десило јој се нешто друго: "И онда крену да ми отичу ноге, али не само стопала доле, него целе ноге и доњи део стомака. И то је било као да неко пумпа душек лети за море. Том брзином се некако (све дешавало), у пар дана било ми је лоше, једва сам ходала, ал` то приписујем тим отоцима. И одем у лабораторију и зову ме, кажу: 'Госпођо, ви под хитно у болницу, вама је шећер скоро 30".
Неколико година пре тога имала је и полинеуропатију, што је такође последица шећера, али не мора да буде само последица шећера. Сећа се да су је још тада питали да ли је шећераш, на шта је она одговорила: "Не, да ја знам".
Кренула је на физиотерапију, јогу, променила режим исхране и осећала се одлично. „У ствари, дијабетес се сакрио“, објаснила је она.
Том приликом је објаснила и како изгледа сама неуропатија. "Не осећате прсте на рукама и на ногама, као да су утрнули. Заправо осећај је као кад промрзну шаке зими па ви осећате, то није трњење класично, него као да су мало туђе руке, јагодице, и тако је и на рукама и на ногама. А пре тога ме је заболела нека тачка на леђима и као то се упалила брахијална тачка. Нисам ја то сама себе лечила, али нико да ме пошаље да измерим шећер. Питају ме да ли сте ви дијабетичар, а ја кажем – не да ја знам", рекла је Горица још једном. Јасно је, ипак, да у том тренутку јесте била дијабетичар, наводи РТС.
