Када размишљамо о самопоуздању, лако га замишљамо као особину коју неко једноставно има или нема.
Посебно када гледамо жену попут Роузи Хантингтон-Вајтли, која већ готово две деценије делује као да јој је потпуно природно да изађе пред стотине фотографа, прошета пистом у доњем вешу или уђе у просторију знајући да ће сви погледи завршити на њој.
Зато је њен недавни одговор на питање о самопоуздању занимљив баш зато што нема много везе са изгледом, харизмом или оним неодређеним „само веруј у себе“.
Роузи је издвојила једну реченицу коју је недавно чула и која јој је, каже, остала у глави: „Цомпетенце буилдс цонфиденце“ – компетенција гради самопоуздање.
Другим речима, сигурност у себе не долази тако што ћемо довољно дуго покушавати да се убедимо да смо добри. Долази из тога што нешто радимо, учимо, грешимо, понављамо и постајемо све бољи у томе.
И можда је баш то објашњење самопоуздања које бисмо волеле да смо чуле много раније.
Самопоуздање можда није почетна тачка, већ резултат
У томе је мала, али прилично важна промена перспективе.
Често мислимо да прво морамо да будемо сигурни у себе како бисмо се пријавили за посао, проговорили на састанку, почели да тренирамо, ушли у нову везу или урадили нешто што нас плаши. Росие практично говори супротно: самопоуздање долази тек након што почнемо да радимо ствари у којима још нисмо потпуно сигурни.
Што више искуства имамо, то имамо и више доказа да можемо да се снађемо.
Не зато што ћемо сваки пут бити најбољи, већ зато што смо већ видели себе како пролазимо кроз непријатне разговоре, погрешне одлуке, неуспешне покушаје и ситуације у којима нисмо знале шта радимо – и некако ипак настављамо даље.
Росие, која ће следеће године напунити 40, каже да управо с годинама све јасније види колико јој је искуство донело сигурност коју није могла да има када је била млађа.
Нема пречице до тог осећаја. И управо је то део који нам се највише допада.
Чак ни жена чији је посао да изгледа савршено више не мери успех само изгледом
Та промена посебно је занимљива када долази од модела чија је каријера деценијама била везана за физички изглед.
Пред повратак на Вицториа'с Сецрет писту ове јесени, после 16 година паузе, Росие је објаснила да јој је данас много важније да се осећа снажно и способно него да размишља о бројци на ваги или центиметру.
„За мене је сада најважније да се осећам снажно и фит, уместо да размишљам о броју на ваги или мерама. Компетенција гради самопоуздање“, рекла је.
После две трудноће и са четрдесетим рођенданом на видику, каже да на своје тело гледа са много више захвалности него раније. Не занима је само како оно изгледа, већ шта може да уради.
Чак јој је један од најзадовољавајућих тренутака на тренингу када схвати да може да подигне већу тежину него раније – не зато што ће због тога нужно другачије изгледати, већ зато што је то врло конкретан доказ напретка.
И ето поново исте идеје: не покушаваш да се осећаш снажно. Постанеш снажнија, па ти осећај сигурности природно дође за њим.
Искуство нам даје још једну важну ствар – престајемо све да доживљавамо лично
Роузи у разговору говори и о нечему што често долази тек са годинама: способности да много јасније проценимо шта заиста заслужује нашу енергију.
Мајчинство, животно искуство и посао научили су је стрпљењу, али и томе да не покушава све да контролише. Не мора свака препрека да постане драма, нити сваки неуспех значи да нисмо довољно добре.
То је посебно важно у индустрији у којој је одбијање део свакодневице. Росие је и раније говорила да није добијала сваки посао који је желела и да су јој управо такве ситуације временом постале прилике да нешто научи, уместо коначне пресуде о њеној вредности.
Када смо млађе, једно „не“ лако може да звучи као „ниси довољно добра“.
Касније много чешће постане само – ово није успело, идемо даље.
Можда нам зато самопоуздање често дође касније него што бисмо желеле
Постоји разлог због ког многе жене кажу да се боље осећају у својој кожи са 35, 40 или 50 него са 20, чак и ако би према свим конвенционалним правилима требало да је управо младост период највеће сигурности.
Са 20 можемо да имамо савршену кожу, више енергије и мање одговорности, али још немамо године доказа да умемо да преживимо сопствене лоше изборе.
Касније већ знамо.
Знамо да можемо да променимо посао. Да преживимо раскид. Да кренемо испочетка. Да нешто не знамо и научимо. Да се осрамотимо и откријемо да се свет ипак није завршио. Да погрешимо у процени човека, пројекта или животног плана и следећи пут направимо бољи избор.
Самопоуздање тада престаје да буде покушај да свету покажемо колико смо сигурне.
Постаје много мирнији осећај да ћемо, шта год да се догоди, вероватно умети да се снађемо.
И можда је то најбоља дефиниција коју смо чуле у последње време
Наравно да одећа у којој се добро осећамо може да помогне. Исто важи за добар тренинг, фризуру, комплимент или дан када једноставно изгледамо баш онако како желимо.
Али ниједна од тих ствари не може трајно да замени оно о чему Роузи говори.
Компетенција гради самопоуздање.
Урадимо нешто први пут и ужасно нам је непријатно. Други пут је мало лакше. Десети пут више не размишљамо о сваком покрету. После неколико година људи гледају нас и претпостављају да смо одувек биле тако сигурне.
Нисмо.
Само смо довољно пута урадиле оно чега смо се некада плашиле.
А можда је баш то добра вест: ако тренутно немамо самопоуздање за нешто што желимо, не морамо да чекамо да се оно магично појави.
Можемо прво да почнемо.
Самопоуздање ће, врло могуће, стићи за нама.
(Задовољна)
БОНУС ВИДЕО: