Умрла је Оливера Катарина, легендарна глумица и певачица која је освојила Кан и париску Олимпију.
Оливера Катарина рођена је као Оливера Петровић 5. марта 1940. године у Београду. Детињство је провела између Београда, Добановаца и Ваљева, а још као девојчица показивала је велико интересовање за уметност. Похађала је часове клавира и балета, док је део младости провела у Паризу, где је усавршавала француски језик.
Најпре је уписала Правни факултет, али је убрзо схватила да је њен прави позив глума. По повратку из Париза постала је студент Академије за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у генерацији у којој су били Милена Дравић и Петар Краљ. Први велики успех остварила је на позоришној сцени, улогом Коштане у истоименој представи Народног позоришта.
Филмску каријеру започела је 1964. године улогама у остварењима „Добра коб“ и „Пут око света“. Уследили су филмови „Рој“, „Сан“ и „Понедељак или уторак“, али јој је праву славу донела улога кафанске певачице Ленче у филму „Скупљачи перја“ Александра Саше Петровића из 1967. године.
Филм је освојио Велику награду жирија на фестивалу у Кану, а Оливера Катарина постала је једно од најпрепознатљивијих лица југословенске кинематографије. Њено извођење песме „Ђелем, ђелем“ остало је један од најупечатљивијих тренутака филма и заштитни знак њене каријере.
Након успеха „Скупљача перја“ отворила су јој се врата европске кинематографије. Глумила је у домаћим и страним остварењима, међу којима су „Планина гнева“, „Узрок смрти не помињати“, „Госпођа доктор“, „Знак ђавола“, „Гоја“ и „Дервиш и смрт“. У филму „Гоја“ тумачила је војвоткињу од Албе, док је у „Дервишу и смрти“ играла Кадиницу.
Истовремено са глумачком, градила је и изузетно успешну музичку каријеру. Певала је изворне народне и ромске песме, шансоне и забавну музику, и то на више језика. Наступала је широм Европе, Азије и Америке, а у чувеној париској Олимпији одржала је 72 узастопна концерта. Њена појава, глас и начин интерпретације донели су јој статус једне од највећих уметничких звезда бивше Југославије.
Оливера Катарина била је у браку са књижевником и позоришним критичарем Вуком Вучом, а потом са Миладином Шакићем, тадашњим потпредседником Скупштине града Београда. Са Миладином је добила сина Манета, али је само седам месеци након његовог рођења остала удовица. Супруг јој је погинуо у саобраћајној несрећи, после чега је сама наставила да одгаја дете и ради како би им обезбедила живот.
Током осамдесетих година готово се потпуно повукла из јавности, иако је иза себе већ имала међународну каријеру о каквој су многи могли само да сањају. На филмско платно вратила се 2008. године улогом Велике Богиње у остварењу „Чарлстон за Огњенку“, док је повратак пред публику обележила и великим концертима у београдском Сава центру.
Поред глуме и музике, бавила се и писањем. Објавила је збирку песама „Бели бадњаци“, док је у аутобиографији „Аристократско стопало“ отворено писала о одрастању, каријери, љубавима, породичним трагедијама и тешким годинама које су уследиле након највећих успеха.
За изузетан допринос домаћој и европској кинематографији добила је Златни печат Југословенске кинотеке. Оливера Катарина и данас важи за једну од најзначајнијих уметница са ових простора – жену која је подједнако снажно освајала филмско платно, позоришну сцену и концертне дворане широм света.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
