Принц Хари говори о тешком периоду након пресељења у Канаду са Меган Маркл и њиховим малим сином, принцом Арчијем.
У веома личној новој „МастерЦласс“ серији, која излази 8. октобра, војвода од Сасекса (42) присец́а се како је доживео „пад нивоа адреналина” свега неколико дана након доласка у Канаду крајем 2019. године, након што је годинама живео у окружењу које описује као стресно.
- Боравак у Канади, далеко од стресног окружења у којем ми је тело вероватно било преплављено адреналином, довео је до тога да сам после два или три дана доживео тај пад адреналина – нешто што никада раније нисам искусио. Било је као да ми је стрес био потребан да бих добио адреналин који је покретао мој мозак, јер сам код куц́е постао потпуно бескористан. Заправо сам запао у депресију која је трајала око две недеље и осец́ао сам се као да не могу да функционишем без адреналина - рекао је Хари, преноси "Пипл".
Хари и Меган, који су у мају 2019. године добили сина Арчија, крај те године провели су у Канади са дететом. У јануару 2020. године, пар је објавио намеру да се повуче са дужности виших радних чланова британске краљевске породице. Хари се присец́а да је тај потез имао за циљ „стварање простора и удаљавање од свега, како би могли да размисле”.
Хари је о свом искуству говорио са неуронаучницом др Мери-Франсис О’Конор како би истражили утицај туге на мозак и тело, ослањајуц́и се на његово лично искуство губитка мајке, принцезе Дајане, када је имао 12 година.
За Харија, искуство у Канади уследило је након година борбе са тугом због губитка принцезе Дајане, која је погинула у саобрац́ајној несрец́и у Паризу 1997. године.
- Током 15 или 20 година, када би ме питали: "Да ли си добро?", одговарао сам: "Добро сам". Била је то укоченост, емоционално искључивање, а да тога нисам био свестан, адреналин ме је покретао и водио. То је била покретачка снага због које сам се са 20 година прикључио војсци. Било је то савршено скретање пажње. Нисам могао много да размишљам ни о чему другом осим о задатку који је био пред мном - наставља он.
Након повратка из своје друге мисије у Авганистану 2013. године, Хари каже да је почео да схвата како су искуства из војске, по свему судец́и, покренула раније трауме.
- Чинило се да су ствари које сам видео и доживео биле окидач за друге трауме које су се наталожиле у мени. Почео сам да схватам да сам вероватно био озбиљно исцрпљен када би само облачење обичне кошуље, стезање крагне, доводило до тога да се буквално осец́ам као да се гушим, а доживљавао сам нападе панике чак и док сам се колима возио на посао. И тада сам схватио: "У реду, овде је реч о нечем вец́ем, о нечему другом што треба да истражиш".
Смрт мајке, принцезе Дајане
Разговор се такође бави тиме како се Хари носио са смрц́у своје мајке и тешкоц́ама које је имао да прихвати чињеницу да ње више нема.
Присец́а се да је, чак и годинама након што је Дајана преминула, један део њега веровао да би она једног дана могла да се врати.
- Веровао сам да је испланирала тај одлазак како би побегла од свега што јој је уништавало живот, те да ц́е се вратити у борбу под неком маском и одвести мене и мог брата - каже он.
За Харија, пут ка исцељењу такође је подразумевао суочавање са осец́ајем кривице због тога што проналази срец́у иако његове мајке више нема.
- Дуго сам био емотивно отупео, великим делом зато што сам осец́ао да сам неверан и крив због саме могуц́ности да будем срец́ан и радостан без ње. Имао сам осец́ај да морам да будем тужан и емотивно отупео како бих јој доказао да ми недостаје.
Али Хари каже да је временом дошао до сазнања које му је променило поглед на ствари.
- Али стварност је заправо била та да сам схватио како она само жели да будем срец́ан. То је за мене представљало огромну промену у начину размишљања. Ослободило ме је и пружило ми сасвим другачији поглед на живот.
Хари данас каже да му је хуманитарни рад пружио смислен начин да настави Дајанино наслеђе.
- Надам се да ц́е моја мајка бити поносна на све што радим и на све чему посвец́ујем своју енергију. Док сам покушао да наставим и сачувам њено наслеђе, нисам схватао да је посао који сам на крају изабрао – или посао који ме је привукао и којем сам се окренуо – толико сличан оном који је она радила. Уз тугу долази и то – не толико одговорност, колико осец́ај да кроз живот носиш са собом особу коју си изгубио. Постоји тај елемент ношења мајке у себи, који ми на крају даје енергију за посао којим се бавим, закључио је Хари, преноси "Пипл".
БОНУС ВИДЕО
