Princ Hari govori o teškom periodu nakon preseljenja u Kanadu sa Megan Markl i njihovim malim sinom, princom Arčijem.
U veoma ličnoj novoj „MasterClass“ seriji, koja izlazi 8. oktobra, vojvoda od Saseksa (42) priseća se kako je doživeo „pad nivoa adrenalina” svega nekoliko dana nakon dolaska u Kanadu krajem 2019. godine, nakon što je godinama živeo u okruženju koje opisuje kao stresno.
- Boravak u Kanadi, daleko od stresnog okruženja u kojem mi je telo verovatno bilo preplavljeno adrenalinom, doveo je do toga da sam posle dva ili tri dana doživeo taj pad adrenalina – nešto što nikada ranije nisam iskusio. Bilo je kao da mi je stres bio potreban da bih dobio adrenalin koji je pokretao moj mozak, jer sam kod kuće postao potpuno beskoristan. Zapravo sam zapao u depresiju koja je trajala oko dve nedelje i osećao sam se kao da ne mogu da funkcionišem bez adrenalina - rekao je Hari, prenosi "Pipl".
Hari i Megan, koji su u maju 2019. godine dobili sina Arčija, kraj te godine proveli su u Kanadi sa detetom. U januaru 2020. godine, par je objavio nameru da se povuče sa dužnosti viših radnih članova britanske kraljevske porodice. Hari se priseća da je taj potez imao za cilj „stvaranje prostora i udaljavanje od svega, kako bi mogli da razmisle”.
Hari je o svom iskustvu govorio sa neuronaučnicom dr Meri-Fransis O’Konor kako bi istražili uticaj tuge na mozak i telo, oslanjajući se na njegovo lično iskustvo gubitka majke, princeze Dajane, kada je imao 12 godina.
Za Harija, iskustvo u Kanadi usledilo je nakon godina borbe sa tugom zbog gubitka princeze Dajane, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći u Parizu 1997. godine.
- Tokom 15 ili 20 godina, kada bi me pitali: "Da li si dobro?", odgovarao sam: "Dobro sam". Bila je to ukočenost, emocionalno isključivanje, a da toga nisam bio svestan, adrenalin me je pokretao i vodio. To je bila pokretačka snaga zbog koje sam se sa 20 godina priključio vojsci. Bilo je to savršeno skretanje pažnje. Nisam mogao mnogo da razmišljam ni o čemu drugom osim o zadatku koji je bio pred mnom - nastavlja on.
Nakon povratka iz svoje druge misije u Avganistanu 2013. godine, Hari kaže da je počeo da shvata kako su iskustva iz vojske, po svemu sudeći, pokrenula ranije traume.
- Činilo se da su stvari koje sam video i doživeo bile okidač za druge traume koje su se nataložile u meni. Počeo sam da shvatam da sam verovatno bio ozbiljno iscrpljen kada bi samo oblačenje obične košulje, stezanje kragne, dovodilo do toga da se bukvalno osećam kao da se gušim, a doživljavao sam napade panike čak i dok sam se kolima vozio na posao. I tada sam shvatio: "U redu, ovde je reč o nečem većem, o nečemu drugom što treba da istražiš".
Smrt majke, princeze Dajane
Razgovor se takođe bavi time kako se Hari nosio sa smrću svoje majke i teškoćama koje je imao da prihvati činjenicu da nje više nema.
Priseća se da je, čak i godinama nakon što je Dajana preminula, jedan deo njega verovao da bi ona jednog dana mogla da se vrati.
- Verovao sam da je isplanirala taj odlazak kako bi pobegla od svega što joj je uništavalo život, te da će se vratiti u borbu pod nekom maskom i odvesti mene i mog brata - kaže on.
Za Harija, put ka isceljenju takođe je podrazumevao suočavanje sa osećajem krivice zbog toga što pronalazi sreću iako njegove majke više nema.
- Dugo sam bio emotivno otupeo, velikim delom zato što sam osećao da sam neveran i kriv zbog same mogućnosti da budem srećan i radostan bez nje. Imao sam osećaj da moram da budem tužan i emotivno otupeo kako bih joj dokazao da mi nedostaje.
Ali Hari kaže da je vremenom došao do saznanja koje mu je promenilo pogled na stvari.
- Ali stvarnost je zapravo bila ta da sam shvatio kako ona samo želi da budem srećan. To je za mene predstavljalo ogromnu promenu u načinu razmišljanja. Oslobodilo me je i pružilo mi sasvim drugačiji pogled na život.
Hari danas kaže da mu je humanitarni rad pružio smislen način da nastavi Dajanino nasleđe.
- Nadam se da će moja majka biti ponosna na sve što radim i na sve čemu posvećujem svoju energiju. Dok sam pokušao da nastavim i sačuvam njeno nasleđe, nisam shvatao da je posao koji sam na kraju izabrao – ili posao koji me je privukao i kojem sam se okrenuo – toliko sličan onom koji je ona radila. Uz tugu dolazi i to – ne toliko odgovornost, koliko osećaj da kroz život nosiš sa sobom osobu koju si izgubio. Postoji taj element nošenja majke u sebi, koji mi na kraju daje energiju za posao kojim se bavim, zaključio je Hari, prenosi "Pipl".
BONUS VIDEO
