Ђина Роландс била је једна од оних глумица које никада нису јуриле славу по сваку цену. Током више од шест деценија дуге каријере освојила је публику не само талентом, већ и невероватном способношћу да на екрану прикаже сложене, рањиве и снажне жене.
Њена животна прича испуњена је великим љубавима, уметничким успонима, породичном срећом, али и личним трагедијама које су обележиле њене последње године.
Рођена као Вирџинија Кетлин Роландс 19. јуна 1930. године у Медисону, у америчкој савезној држави Висконсин, одрасла је у породици у којој су образовање и култура заузимали важно место. Отац Едвин био је банкар и политичар, док је мајка Лејди била сликарка и глумица аматерка. Још као девојчица показивала је интересовање за уметност, а породица се често селила због очевог посла. Управо су јој та рана искуства помогла да развије осећај за различите карактере које ће касније тумачити.
Након студија глуме на престижној Америчкој академији драмских уметности у Њујорку, Ђина је педесетих година почела да наступа на Бродвеју и телевизији. Била је то ера у којој су младе глумице углавном добијале улоге лепих и послушних жена, али Роландс је од самог почетка желела нешто више. Касније је говорила да ју је занимала „истина у људима“, њихове слабости и унутрашњи сукоби.
Судбоносни тренутак догодио се 1954. године, када је упознала младог глумца и редитеља Џона Касаветеса. Њихова љубавна прича убрзо је постала једна од најпознатијих у Холивуду. Венчали су се исте године, а њихов брак трајао је више од три деценије, све до његове смрти 1989. Заједно су добили троје деце – Ника, Александру и Зои, који су касније кренули уметничким путем.
Њихов однос био је далеко од холивудске бајке. Био је страствен, буран и прожет заједничком опсесијом филмом. Касаветес је често говорио да је Ђина његова највећа инспирација, док је она истицала да ју је супруг научио да се не плаши емоција.
„Џон је веровао да глумац мора да ризикује. Говорио ми је: ‘Немој да играш оно што људи очекују од тебе, покажи им оно чега се плашиш’“, присетила се Гина у једном интервјуу.
Њихова сарадња променила је америчку кинематографију. Касаветес је био пионир независног филма, а Ђина његова највећа муза. Заједно су снимили класике попут „Фацес“, „А Wоман Ундер тхе Инфлуенце“, „Опенинг Нигхт“ и „Глориа“. Управо је улога Мејбел Лонгети у филму „А Wоман Ундер тхе Инфлуенце“ из 1974. године постала једно од најхваљенијих глумачких остварења у историји америчког филма.
У том филму Ђина је играла жену која се бори са менталним проблемима и притиском свакодневице. Критичари су били задивљени њеном трансформацијом, а многи сматрају да је управо том улогом редефинисала начин на који се женски ликови приказују на филму.
Говорећи о том периоду, једном је рекла:
„Никада нисам желела да играм савршене жене. Савршенство је досадно. Занимају ме људи који греше, који пате и покушавају да пронађу своје место у свету.“
За улогу у филму „Глориа“ освојила је Златни глобус и другу номинацију за Оскара, док је током каријере укупно два пута освојила награду Еми и два Златна глобуса. Ипак, упркос бројним признањима, остала је скромна и често је наглашавала да јој је породица важнија од професионалних успеха.
„Глума је мој посао, али моја деца су мој живот“, говорила је.
После смрти Џона Касаветеса, Ђина се суочила са једним од најтежих периода у животу. Редитељ је преминуо у 59. години од компликација изазваних цирозом јетре. Његов одлазак оставио је огромну празнину, али је глумица наставила да ради, истовремено бринући о породици и чувајући успомену на човека са којим је делила живот и уметност.
Годинама касније пронашла је нову љубав. Године 2012. удала се за бизнисмена Роберта Фореста, са којим је провела мирније и повученије године далеко од рефлектора. Ипак, никада није престала да буде присутна у свету филма. Млађе генерације упознале су је кроз улогу старије Ели у филму „Тхе Нотебоок“, у којем је глумила жену која се бори са губитком сећања.
Иронично и потресно, управо ће болест коју је играла на филму обележити њене последње године. Њена породица је 2024. године открила да Гина болује од Алцхајмерове болести. Вест је посебно погодила публику која је памтила њену дирљиву интерпретацију жене оболеле од деменције.
Њен син, редитељ Ник Касаветес, изјавио је да је болест напредовала годинама и да породица пролази кроз веома тежак период. У јавности су се тада поново појавили стари интервјуи у којима је Ђина говорила о пролазности живота.
„С годинама схватите да ништа не траје заувек. Остају само људи које волите и тренуци које сте заједно створили“, рекла је једном приликом.
Ђина Роландс преминула је 14. августа 2024. године у 94. години живота, окружена члановима породице у свом дому у Калифорнији. Њена смрт означила је крај једне изузетне ере америчког филма, али и подсетник на уметницу која је читав живот посветила истраживању људских емоција.
Иза себе је оставила неизбрисив траг – не само кроз десетине филмских и телевизијских улога, већ и кроз начин на који је мењала перцепцију женских ликова на великом платну. Била је глумица која није пристајала на компромисе, супруга која је са својим партнером стварала филмску историју и мајка која је, упркос слави, породицу увек стављала на прво место.
Можда је управо њен сопствени коментар најбоље описао живот који је водила:
„Никада нисам желела да будем звезда. Желела сам само да будем добра глумица и да живим окружена људима које волим.“
БОНУС ВИДЕО:
