Такмичење за песму Евровизије прошле године је пратило 163 милиона људи, што значи да потенцијално има и толико различитих укуса гледалаца.
Поставља се питање шта је то што привлачи људе и што код њих превагне у одлуци да гласају за одређену песму и извођача, и како написати песму која може да победи на овом такмичењу.
Да ли треба наступити са неком тужном баладом која ће оставити Европу сузних очију и бити пуна порука о љубави и миру, или изабрати екстравагантан наступ у регионалним ношњама и костимима уз извођење кореографије која ће оставити читав европски континент, плус Аустралију, без даха – питање је које је ББЦ поставио музичким стручњацима.
Музиколог са бостонског колеџа Беркли, Џо Бенет, анализирао је стотине песама финалиста Евровизије и утврдио да постоје два доминантна музичка стила.
Први од њих подразумева песме са високом енергијом, јаким звуком бубњева и синтисајзера, као што су то биле нумера "Еупхориа" шведске певачице Лорин, која је победила 2012. године, и "Хероес" певача Манса Зелмерлова 2015. године.
Други стил се односи на лагане баладе, као што је "Амар Пелос Доис" Португалца Салвадора Собрала из 2017. и "Арцаде" холандског представника Данкана Лоренса 2019. године.
Постоји клише према којем су песме писане за Евровизију увек о љубави и миру, што је, према мишљењу Бенета, донекле тачно.
Како наводи, свака песма на Евросонгу бави се једном од шест лирских тема.
То су љубав, јединство, самопотврђивање, журке, историја и писање музике.
Бенет је истакао да песме које говоре о стицању сигурности и самопотврђивању добро пролазе, као што је то случај са аустријским победником Кончитом Вурст и нумером "Рисе Лике а Пхоениx" из 2014. године.
Он наводи да су песме са променом тоналитета увек биле начин да се уведе нешто ново, па је током 2000-их више извођача применило ту формулу, укључујући представницу Србије Марију Шерифовић, која је 2007. године победила са песмом "Молитва", и норвешку групу "Олсен Бротхерс" са нумером "Флy он тхе Wингс оф Лове" из 2000. године.
Други музички стручњаци указују да наступ треба да буде једноставан, али ефектан.
Извођачи су често у искушењу да претерају са сценским ефектима, али то, како истичу, није начин да се обезбеди победа.
Композитор Томас Стенгард, један од аутора победничке данске песме "Онлy теардропс" из 2013. године, приписује свој успех управо једноставном извођењу нумере.
Наставник певања Кери Грант истиче да нема ништа горе од уметника који у наступ уложи много новца, а његове вокалне могућности не могу да прате сложену инсценацију.
Пример који се истиче је победа Кончите Вурст, што је прва нумера која је победила од 1970. године, а да у позадини није било пратећих вокала ни плесача.
Кери, такође, сматра да фанови Евровизије воле "бизарне наступе" који заступају ЛГБТ вредности.
Професорка музике са Принстона, Елизабет Хелмут Маргулис, закључује да је често важан и асоцијативни контекст нумере, па тако неколико нота техно музике могу, на пример, да код слушаоца створе менталну слику затамњеног ноћног клуба и ди џеја који у њему наступа.
(Тањуг)
БОНУС ВИДЕО
