Сви мотиви у Вуковој верзији нису случајни и инспирисани су животом девојке у сиромашној патријархалној породици
Српску верзију бајке о Пепељуги забележио је Вук Стефановић Караџић 1853. у Бечу, као српску народну умотворину, делимично се ослањајући на првобитне верзије.
У његовој варијанти главна јунакиња зове се Мара, не иде на бал и не носи ципелице, већ у папучама недељом одлази на литургију у цркву.
Највише времена проводи поред ватре и пепела, па је тако прозвана Пепељуга. Њена несрећа почиње у тренутку кад јој је у јаму, уз коју је прела, упало вретено, због чега јој се мајка претворила у краву.
Зла маћеха наређује да се крава закоље и на превару да девојци да једе њено месо. Након спознаје да је преварена, Мара се веома растужи, али јој помоћ пружају кравине чаробне кости.
Сви мотиви у Вуковој верзији нису случајни. Настала је у сиромашној патријархалној средини, па је разумљиво што девојка носи папуче. Литургија је била једна од ретких прилика у којима је српска девојка могла свечано да се обуче, а на крају маћеха је Мару од принца сакрила под корито.
Разоткрио ју је петао када је скочио и гласно закукурикао. У складу с народним веровањима, управо ова домаћа животиња најављује дан и престанак деловања злих сила. Добре виле које помажу Пепељуги замењује мајка претворена у краву, а и кад је закољу, Пепељуга одлази на њен гроб кад год јој је тешко.
Иначе, у српском фолклору обележје гроба вољених особа означава место спасења оних који остају да живе. Јасна порука Вукове верзије ове бајке пуна је народне традиције, библијских, српских и народних митова, са јасном поруком да добри људи увек буду награђени.
(Курир Стил)
БОНУС ВИДЕО:
