Владати након Сулејмана Величанственог било је тешко.
Селим је био син Сулејмана Величанственог и његове жене Хурем. Звали су га "пијани султан" због његове јаке жеље да се проведе максимално. Али шта се десило Селиму да се нагло уозбиљи и тако брзо и лако преузме престо?
Детињство је провео у Турској, где је одрастао са старијом браћом Мустафом и Мехмедом. Сулејман је ценио сву своју децу, па је тако организовао и фестивал који је трајао 20 дана, а одржан је у Цариграду поводом обрезања Мустафе, Мехмеда и Селима.
Селим је постао први шехзаде који је рођен у Истанбулу да би касније постао султан - Селим ИИ.
Остао је у престоничкој палати све док га његов отац султан Сулејман није именовао санџак бегом. Селим је већ имао 18 година и успео је да са оцем оде на војну експедицију у Мађарску.
Селим је у ствари био други сина Хурем султаније. Међутим, када се најстарији син Мехмед изненада разболео и умро, Селим је постао први који је могао да полаже право на османски престо, будући да је био Хуремин најстарији син.
Историја каже да када је умро Мехмед, који је био у Маниси, дошао је ред на Селима да преузме наследни санџак. Али због куге која је тада харала, Селим није одмах заузео ово почасно место. На путу из Коније свратио је у Ушак. Тамо је Нурбану родила своју прву ћерку, која је добила име Есмекхан, а затим је Селим и цела његова пратња отишли у Бурсу, где су се срели са оцем Сулејманом и мајком Хурем. Тамо је рођена друга ћерка Селима Гевхеркхан. И тек тада је Селим стигао у Манису, где му је рођена трећа ћерка Шах Султан.
На основу ових података, можемо са сигурношћу рећи да је путовање од Коње до Манисе трајало најмање годину дана.
На основу Селимовог понашања у тако важном санџаку као што је Маниса, нико није слутио да би Селим могао да преузме престо. Док су се његова браћа, Мустафа и Бајазит, показивали као искусни управници, седећи у санџацима, Селим се препуштао уживањима и вину.
Страни амбасадори су у то време писали да се Селим окружио песницима, харемским девојкама и патуљцима. Водио је беспослен живот и био зависник од вина.
Селимов углед је био толико лош да је његова мајка Хурем одлучила да дође у санџак да смири сина. Александра Анастасија Лисовска провела је нешто више од месец дана у Маниси. У то време, Нурбану је Селиму дала сина Мурада. Све се ово догодило током посете султаније Хурем.
Неко време након Хуремине посете Маниси, Селима је његов отац позвао у војне експедиције. Сулејман је у то време водио поход на Иран, а Селиму је поверено да чува неке земље у Румелији.
Али ни ту, кажу, Селим није баш тежио да буде добар војсковођа. Селим је већину времена проводио у лову.
Тада се Селим враћа у Манису, али га отац поново зове. Скоро месец дана након Мустафиног погубљења, Селим сазнаје за то.
Многи историчари тврде да је Селим, након што је сазнао за Мустафино погубљење, схватио да се његов отац није шалио. Пошто је по природи био кукавица, Селим је био толико уплашен да је дао све од себе у Сулејмановом следећем рату, показујући се на најбољи могући начин. Током експедиције у Нахичевану, Селим се успоставио као храбар, скроман и послушан син.
Постоји мишљење да је Селим, по повратку у Манису, себе видео као јединог достојног кандидата за отомански престо. Бајазит је једини Хуремин син који би могао да омета Селима на путу за престо.
Док је Хурем била жива, имала је три сина. Александра Анастасија Лисовска желела је да их све одржи у животу, упркос несрећном Фатиховом закону. Сматрајући Селима слабим претендентом на престо, видела га је на престолу. Александра Анастасија Лисовска је резоновала отприлике овако: Џихангир је болестан и преслаб да би Селим у њему видео препреку. Сто посто он ће спасити Џихангиров живот. Селим је љубазан, слаб, склон забави. Он није у стању да изда наређење за погубљење сопственог брата. Највероватније ће Селим, пошто је постао султан, пронаћи улогу за Бајазита како би се осећао пријатно. А ако храбри, оштри и усијани Бајазид седне на трон, онда ће, ако жив напусти Џихангира, сигурно убити Селима.
Дакле, резонујући на овај начин, Хурем је видела Селима на престолу. Након што је Хурем умрла, између Селима и Бајазита је покренут прави рат. Сулејман је видео да је Бајазит врео, схватио је и да је његов брат тежио престолу још за живота свог оца. Сулејман му то није могао опростити.
Селиму су у прилог ишле и следеће чињенице: из неких записа кадија било је очигледно да је Селим, док је владао Манисом последњих 14 година, активно радио на успостављању реда у региону у многим областима. Бавио се и рестаурацијом многих архитектонских споменика, извршио рестаурацију џамија, медреса и неких болница. Истовремено, Бајазид је озбиљно губио од свог брата. Када је Сулејман све одмерио и донео одлуку, видео је да су све Бајазидове активности биле усмерене на братски рат.
Као резултат сукоба Селима и Бајазита, избио је крвави рат, који је довео до страшних последица за оба брата. Селим, схватајући да борба за престо захтева одлучну акцију, почео је да гради савезе и привлачи присталице, плашећи се да ће слабост која га је раније мучила постати његово коначно проклетство. У међувремену, Бајазит је активно тражио подршку међу другим утицајним аристократама, очајнички се борећи за своје право на престо.
Када је Сулејман сазнао за Бајазитове намере, схватио је да је његов син постао претња стабилности Османског царства. Снаге које су држале династију на окупу биле су на ивици уништења. Сулејман, заузврат, није хтео да препусти ствари случају. Наредио је уклањање Бајазита, доживљавајући то као једини начин да се одржи мир у царству.
Судбина браће била је запечаћена када је Бајазит погубљен, а његови синови такође уништени. Селим је, заузевши престо, наставио политику свог оца, али сада под сенком његових окрутних одлука. Владавина Селима ИИ почела је да нас подсећа на трагичну цену коју династија плаћа у борби за власт и престо, пише дзен.ру
Српско незадовољство Селимовом владавином
Занимљиво је, да се и у широким народним редовима знало за страсти Селимове; један наш запис из 1567. год. каже за њ кратко, али довољно, да је био "крвник, блудник и винопија". А забележио га је те године нарочито по том, што је по целој држави купио данак у крви, да би зановио јаничаре, чија је дисциплина већ почела попуштати.
Српски летописи бележе за њ 1567/8. год., да је "продао цркве и манастире по целом свом царству". Није их, каже друга белешка, хтео разарати, него с њима трговати. На манастире су ударени толики намети, да их је једва било могуће поднети. А ко није могао да "искупи" манастир био је отеран. Спомен о Селиму остао је у српском народу врло негативан, и поред Соколовићеве сарадње. Свакако за то што је водио ратове против више хришћанских земаља и што је, за време тих ратова, и српски елеменат био изложен тешким прогонима.
Срамотна смрт Селима ИИ
За разлику од својих претходника, Селим није умро уважавајући и простирајући Османску Државу, Султан Селим умире 1574 године у пијањом стању, оклизнујући се и жестоко повредити главу.
Смрт шеика Ал-Ислама Ебусуда Ефендије у августу 1574. године, много је погодила султана. Већ тужан због смрти сина две године раније, ова вест га је дотукла. Повукао у себе и посветио се богослужењу. Током обиласка обновљених соба и купатила Топкапи палате након пожара, султан се оклизнуо и пао на мермерни под. Ударац главом изазвао је крварење у мозгу од ког је преминуо.
Када је умро 1574, имао је 50 година у истом добу као и његов деда, султан Селим И, чије име је носио. Поред тога, обојица су владали осам година. Сахрањен је у гробници коју је изградио Мимар Синан у дворишту Аја Софије.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
