Владика Николај је говорио да Црква сажаљењем гледа на богаташе, тражећи човека у њима, а не богатство, и подстиче даривање и духовни раст.
Свети Николај Велимировић истицао је да Црква сажаљева богаташе не због њиховог богатства, већ због духовне празнине коју оно носи.
Ето због чега Црква, без зависти и мржње, има само сажаљење за богаташе. Узети ово сажаљење као слабост Цркве према богаташима и као тежњу њену да оправда „сталеж“ богаташки, далеко је од истине као звезде од ракети. Црква није сталешка но свељудска.
- Ви грмите против богаташа, и то је, мислите, модерно. Пре свега, испитајте себе. Рецимо, вама се укаже прилика да постанете богаташ – да ли бисте ви то одбили? И да ли онда не би заћутали? Ви се љутите на Цркву што се и она не бори против богаташа.
А зар Црква то не чини? И зар није чинила и пре вашег рођења, и пре рођења вашег деде и чукундеде?
Владика је навео да постоји разлика између прекора, јер Црква то ради из сажаљења а људи из зависти.
Сажаљење Цркве према богаташима
„И када ваша уста замукну у гробу, зар ће и уста Цркве престати да говоре?“ – питао је владика Николај Велимировић, наглашавајући вечну улогу Цркве у вођењу људи ка Богу. Он је подсетио да апостоли, још пре деветнаест векова, упозоравају своје следбенике да богатство овога света не сме бити извор сигурности или поноса, већ да се људи ослањају на Бога живога.
Разлика између света и Цркве, према владици, огледа се у начину опхођења према богатима. Људи често критикују богаташе из зависти или мржње, док Црква има сажаљење према њима. „Ако ви у богаташу видите само богаташа, Црква у богаташу тражи човека“, рекао је Велимировић.
Богатство и духовна слабост
Владика је истакао да богаташи често спадају у „критичну групу“: они су наизглед моћни и обасути материјалним благом, али у духовном смислу често су празни. „Тешко оном који умножава што није његово и који се угњезди у блату похлепе – тако још говори глас старозаветне Цркве. Обложен златом и сребром, а без духа, богаташ је у очима Цркве најоптерећенији бедник, најтежи болесник. Пуноћа његових сандука често одражава очајну празнину његове душе.“
Црква, зато, не осуђује богатство само по себи, већ види тежину и искушења која оно носи. Њено сажаљење је усмерено ка човеку унутар богаташа, према његовим слабостима и духовним потребама.
Духовни дар – пут ка милости
Велимировић наглашава да осуда богаташа, без разумевања, води само до њиховог још већег везивања за материјално. „Презрите њихово богатство и они ће га сами презрети. Презрете ли их као људе, они ће још више заграбити у богатство своје. Али дарујте им неки духовни дар – рецимо сажаљење – и они ће бити спремни да се отворе и дарују сиромашнима оно што имају.“
Порука је јасна: Црква тражи милост и сажаљење према богаташима, јер је богатство само средство, а прави циљ је човек, његова душа и његово спасење. Уместо мржње и критике, пружање разумевања и духовног вођства може отворити пут ка истинској дарежљивости и унутрашњем миру.
(Религија.република.рс)
БОНУС ВИДЕО:
