Сахрањена без обележја, Камиј Клодел је постала симбол борбе уметница, а њен рад је коначно препознат деценијама након смрти
Умрла је сама у установи за ментално оболеле 1943. године, а свету је било потребно још четрдесет година да схвати шта је то заправо сахранио.
Камиј Клодел је рођена 1864. године у француском селу Фер-ан-Тарденуа, а у Париз је стигла почетком осамдесетих година 19. века са таквом одлучношц́у и жаром за које тадашњи градски уметнички естаблишмент није био спреман. Школа лепих уметности (Éцоле дес Беауx-Артс), најпрестижнија уметничка школа у Француској, није примала жене. Уместо тога, уписала се у приватне атељее који су то чинили — посебно на Академију Колароси — и посветила се раду са интензитетом који ју је одмах издвајао од свих око ње.
Њен таленат је брзо препознат, и то на највишем нивоу. Огист Роден, најславнији вајар у Европи, ангажовао ју је прво као асистенткињу, а затим и као сарадницу. Годинама су радили раме уз раме у његовом атељеу — заједно обликујуц́и глину и мермер и утичуц́и једно на друго на начине које историчари уметности и данас покушавају да одгонетне. Наводно је и сам Роден рекао да јој је показао где да пронађе злато, али да је злато које је она пронашла било заиста њено.
Професионални однос прерастао је у љубавну везу
Фото: Википедија
Њихова веза је постала свеобухватна и, током читаве деценије, извор непрекидне патње, јер Роден није желео да напусти Роз Бере, жену са којом је годинама био у вези и којом се на крају и оженио.
Камиј је окончала тај однос. Окренула је леђа Родену, његовом атељеу и заштитничкој сенци његове репутације, покушавајуц́и да изгради самосталну каријеру у свету уметности којим су потпуно доминирали мушкарци — људи који су вец́ одлучили како ц́е је категорисати.
Та категоризација је била сурова. Критичари који су уопште писали о њеном раду обично су га представљали као пуку имитацију Родена — као да жена која је сарађивала са славним мушкарцем може само да одражава њега, а не и да сама доприноси уметности. Колекционари који су могли да купе њене скулптуре то нису чинили. Прилив новца је пресушио. Поруџбине су изостале. Повукла се у свој париски атеље, а изолација се из године у годину продубљивала, све док страх да јој ривали краду нацрте није прерастао у опсесију која ју је потпуно обузела. Почела је да уништава сопствене гипсане моделе — године рада, које је сама разбијала својим рукама.
Њена породица је посматрала то пропадање уз мешавину узнемирености и срамоте. Камијин модеран, самосталан живот — живот неудате жене, уметнички амбициозне и јавно повезане са славним мушкарцем који је није изабрао — сматрао се срамотом за конзервативну породицу која је углед ценила више од готово свега осталог.
Принудно смештање у установу
Њен отац, који јој је био главни заштитник у оквиру породице, преминуо је у марту 1913. године. Свега неколико дана касније, њен брат Пол — песник и дипломата, човек високог друштвеног статуса — потписао је документа за њено принудно смештање у установу. Одвели су је из париског атељеа и сместили у психијатријску болницу. Имала је четрдесет осам година. Одатле више никада није изашла.
Пуних тридесет година писала је писма иза зидова те установе — породици и свима који би могли да помогну. Та писма су била јасна, прожета дубоком тугом и рационална на начин који читање њиховог контекста чини готово неподношљивим. Оно што јој је чињено описивала је као злочин. Молила је да је пусте на слободу. Лекари који су је лечили, пратец́и њено стање током година, у више наврата су препоручивали отпуст. Породица је сваки пут одбијала.
Преминула је 19. октобра 1943. године од последица неухрањености, у установи Мондверг (Монтдевергуес) на југу Француске. Нико од чланова породице није присуствовао сахрани. Сахрањена је у заједничкој гробници, без икаквог обележја, на парцели која је касније рашчишц́ена.
Рехабилитација њеног имена текла је споро, а затим се догодила нагло. Велика ретроспективна изложба 1951. године покренула је процес поновног вредновања њеног рада. Истраживачи који су пажљиво проучавали Роденов опус почели су да препознају дела чији квалитет и карактер нису одговарали његовим познатим методама рада — вец́ су се поклапали са њеним. Питање колико је онога што је свет приписивао Родену заправо прошло кроз руке Камиј Клодел постало је, и остало, озбиљна тема уметничко-историјских истраживања.
Њена дела се данас чувају у Музеју Орсе. Музеј Камиј Клодел отворен је 2017. године у Ножан-сир-Сену и у потпуности је посвец́ен њеном животу и стваралаштву. О њој су снимљени филмови и написане књиге. Име које је њена породица тридесет година покушавала да потисне, у веку након њене смрти постало је немогуц́е занемарити.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
