Родитељи не треба да очајавају ако је дете размажено, већ могу да раде на томе да овакво понашање исправе.
Сви желимо да одгајамо децу која су љубазна, емпатична и самостална, а која ће једног дана израсти у задовољне одрасле људе који позитивно доприносе свету. У теорији, делује једноставно. Знамо шта би требало да радимо, али свакодневни живот често уме да буде много компликованији.
Знамо да би деци требало дозволити да им буде досадно, како би развијала машту и како забава не би увек морала да подразумева екран. Али када имамо посао који чека, много је лакше укључити телевизор него улазити у расправу.
Знамо и да би дете требало само да узме ужину или чашу воде, али је много брже да то урадимо уместо њега. Свесни смо и да су кућне обавезе и помагање у припремању оброка важне вештине за будућност, али после дугог дана понекад само желимо да све брзо завршимо сами и коначно имамо мало мира.
Зато није необично што родитељи понекад несвесно ураде ствари које могу допринети томе да дете постане превише захтевно или очекује да му други стално угађају.
4 знака да можда одгајате дете које очекује да му се све подреди
Кејти Гудвин, стручњакиња за родитељство и едукаторка са мастер дипломом из развоја детета, издвојила је четири понашања родитеља која могу допринети развоју осећаја привилегованости односно размажености код деце.
Како објашњава, дете не постаје размажено зато што му родитељи "дају превише". Проблем може настати због четири конкретне ствари које брижни родитељи раде, често потпуно несвесно.
1. Радите уместо детета оно што оно већ може само
У зависности од узраста, дете може самостално да уради много тога – да припреми једноставан доручак, веже пертле, обуче јакну или закопча рајсфершлус.
Ипак, родитељи често ускачу јер је тако брже и једноставније. Проблем је што дете на тај начин може да научи да не мора да користи своје способности како би задовољило сопствене потребе – неко други ће то урадити уместо њега.
Како то променити? Дозволите детету да ствари ради само, чак и када му је за почетак потребно више времена. Спорије не значи лошије – управо кроз покушаје дете развија самосталност и осећај компетентности.
2. Покушавате да исправите сваку његову грешку
Када је дете тужно или фрустрирано зато што је погрешило, сасвим је природно да пожелимо да му помогнемо. Ипак, није сваку грешку потребно "поправити", нарочито када дете треба да научи да његови поступци имају последице.
Према Гудвиновој, задатак родитеља није да "ублажи реакцију света" на дететово понашање, већ да буде уз њега док оно добија реалну повратну информацију.
Другим речима, можемо да будемо подршка без уклањања сваке непријатности коју дете доживи.
3. Сваку његову емоцију доживљавате као хитан случај
Када је дете тужно, уплашено, љуто или узнемирено, родитељу није лако да га гледа таквог. Међутим, и непријатне емоције су нормалан део одрастања и деца морају постепено да науче како да их препознају и регулишу.
Ако сваки пут када је дете нерасположено остављамо све што радимо, потпуно му се посветимо, покушавамо да решимо проблем и притом постајемо веома забринути, дете може да стекне утисак да је његово тренутно расположење најважнија ствар у породици.
То не значи да треба игнорисати његове емоције. Напротив – важно је показати разумевање, саслушати дете и бити ту за њега. Али не морамо сваки пут да напустимо све остало што радимо.
4. Дајете му да бира оно што заправо није његова одлука
Самосталност је важна и деци треба омогућити да доносе одлуке које су примерене њиховом узрасту. Али то не значи да дете треба да одлучује о свему.
Ако му дозвољавамо да има последњу реч у свакој породичној одлуци, може научити да његове жеље увек морају да утичу на одлуке одраслих.
Зато је корисно понудити избор само тамо где дете заиста има право избора. На пример: "Хоћеш ли плаву или црвену мајицу?" јесте одлука коју може да донесе само. "Да ли ћемо данас код лекара?" није.
Размаженост се не ствара преко ноћи
Гудвинова истиче да се осећај привилегованости код детета може развијати кроз "хиљаде малих тренутака" – када уместо њега радимо оно што може само, када га штитимо од сваке последице, када се цела породица прилагођава његовом расположењу или када његово мишљење постане део сваке одлуке одраслих.
Добра вест је да препознавање ових образаца не значи да сте као родитељ погрешили. Не постоји савршен родитељ, а навике могу да се мењају.
Понекад је довољно да застанемо и запитамо се: Да ли ово радим зато што је мом детету заиста потребна помоћ или зато што је мени тренутно лакше да то урадим уместо њега?
(Yумама)
