Родитељи се труде да не вичу на своју децу, али свима се понекад догоди да изгубе стрпљење и повисе тон. Након тога често следи осећај кривице, па покушавамо да надокнадимо детету непријатност коју смо му приредили. Ипак, стручњаци упозоравају да је веома важно и оно што родитељ уради након што је викао.
Васпитање деце и постављање граница нису увек једноставни. Многи од нас одрасли су уз родитеље који су веровали да је викање најбољи начин да дете послуша, промени понашање или уради оно што се од њега тражи. Такве обрасце није лако променити, чак ни када смо свесни да не желимо да их преносимо на своју децу.
Зато се чак и најнежнијим родитељима понекад догоди да викну. Међутим, важно је разумети шта се тада дешава у дечјем мозгу и зашто викање можда даје резултате, али не онакве какве заправо желимо.
Шта се заиста догађа када вичете на дете?
Дечја терапеуткиња Дина Марголин, која води Инстаграм профил Биг Литтле Феелингс са више од 3,5 милиона пратилаца и дели савете о родитељству, објаснила је шта се догађа у дететовом мозгу када родитељ почне да виче.
Према њеним речима, разлог због ког дете често одмах уради оно што му говорите када повисите тон јесте то што његов мозак прелази у стање појачане приправности. Викање доживљава као претњу, што покреће стресну реакцију.
Дететова пажња тада се усмерава на родитеља, али то не значи да је оно заиста разумело поруку. Напротив, због стреса прелази у режим преживљавања, уместо у стање у којем може да учи и усваја нове информације.
Другим речима, дете у том тренутку не размишља о томе зашто треба да уради оно што се од њега тражи. Његов приоритет постаје да реагује на претњу и избегне непријатност.
Дете не учи оно што мислите да га учите
Да ли дете ипак нешто научи када родитељ виче на њега? Да, али можда не оно што бисмо желели.
Како објашњава Марголин, дете може да научи како да избегне родитељску љутњу, али не нужно и зашто треба да заврши одређени задатак, поштује правило или промени понашање.
Викање може да пошаље и једну додатну поруку: да први пут када родитељ нешто затражи није неопходно послушати. Дете временом може да усвоји образац према којем захтеве родитеља треба озбиљно схватити тек када он почне да виче.
Али ни ту се круг не завршава. И родитељ, заправо, учи из таквих ситуација.
Када викање доведе до тога да дете прекине нежељено понашање, родитељски мозак региструје да је таква реакција дала резултат. У психологији се овај образац назива негативно поткрепљење, а може повећати вероватноћу да родитељ следећи пут поново посегне за викањем.
Тако настаје зачарани круг: дете чека да родитељ повиси тон, а родитељ све чешће виче јер је научио да је то најбржи начин да постигне оно што жели.
Како поставити границе без викања?
Уместо да вичу, родитељи би требало да остану доследни у постављању граница и да спроведу унапред одређене последице када дете не поштује договор или правило.
Важно је да дете зна да родитељ мисли озбиљно и када говори мирним гласом. Ако се правила доследно примењују, дете временом може да научи да нема потребе чекати викање да би реаговало на родитељски захтев.
Циљ родитељства није да одгајимо дете које слуша само онда када га неко довољно уплаши. Циљ је да подигнемо дете које уме да сарађује, разуме правила и доноси добре одлуке чак и онда када родитељи нису поред њега.
Зато, ако вам се догоди да изгубите стрпљење и повисите тон, важно је да покушате да поправите однос са дететом, али и да размислите о томе шта је довело до такве реакције. Извињење детету не умањује родитељски ауторитет. Напротив, показује му како изгледа преузимање одговорности за сопствено понашање.
(Yумама)