Ако сте икада видели малу бебу како пружа руку да узме играчку, можда сте се запитали: да ли управо гледамо будућег десноруког или леворуког?
А ако је мама леворука, питање је готово неизбежно: "Хоће ли и дете бити леворуко?" Одговор је: можда. И ту генетика почиње да компликује ствари. Баш као и код крвних група, када се питамо да ли ће беба наследити мамину или татину крвну групу.
Јер, иако гени имају важну улогу, не постоји једноставна формула по којој би се могло рећи: мама леворука + тата дешњак = дете леворуко. Да постоји, родитељи би ову особину вероватно много лакше предвиђали него боју чарапа коју ће дете одлучити да обуче ујутру.
Да ли постоји "ген за леворукост"?
Не баш. Иако је леворукост повезана са генетиком, наука не познаје један једини ген који одлучује: "Ово дете ће доминантно користити леву руку". Напротив, на склоност ка леворукости утиче велики број генетских фактора, при чему сваки може имати релативно мали утицај. У причу се укључују и развој мозга и други фактори током развоја детета. Зато би прецизније било рећи да дете може наследити већу склоност ка леворукости, а не да од родитеља наслеђује готову "леворуку судбину".
Ако је мама леворука…
Да. Деца која имају леворуке родитеље имају већу вероватноћу да и сама буду леворука него деца чији су родитељи десноруки. Али, и ово "али" је веома важно. То није гаранција. Ако је мама леворука, дете може бити леворуко. Али може бити и десноруко. Другим речима, мама може да му остави гене, али не може унапред да му "резервише" леву руку.
А ако су оба родитеља леворука?
Тада су шансе још веће. Али ни тада нема правила које каже да дете мора да буде леворуко. То је зато што је леворукост пример особине на коју утиче више гена, а не један једини ген са једноставним "да" или "не" ефектом. Исто важи и за многе друге особине које наследимо од родитеља: гени дају одређене предиспозиције, али резултат није увек могуће унапред предвидети.
Главни играч је мозак
Зашто неко спонтано узима оловку левом, а неко десном руком? Један део одговора крије се у начину на који се мозак развија и организује.
Лева и десна хемисфера имају различите улоге, а контрола покрета је повезана са супротном страном мозга. Међутим, то не значи да постоји једноставна једначина попут: "десна хемисфера = леворукост". Људски мозак је, срећом или на несрећу свих који воле једноставне одговоре, много компликованији.
Научници и даље проучавају како се генетски фактори и развој мозга заједно повезују са преференцијом леве или десне руке.
А може ли родитељ да одлучи којом ће руком дете писати?
Ту би одговор требало да буде врло једноставан: не треба покушавати да се дете "пребаци" на другу руку. Ако дете природно показује склоност ка коришћењу леве руке, нема разлога да га родитељи терају да користи десну.
Леворукост није мана, поремећај нити нешто што треба поправљати. То је нормална варијација међу људима. Да, свет је често "направљен" за десноруке - од маказа до појединих школских клупа и алата. Али ако леворуком детету дате непрактичне маказе, проблем нису његове руке. Проблем су маказе.
Још једна ствар често збуни родитеље: мала деца у почетку могу мењати руке док хватају предмете и истражују свет. Зато чињеница да је беба једном узела звечку левом руком не значи да смо управо добили коначну прогнозу њене доминантне руке.
Преференција се развија постепено и постаје јаснија како дете расте. Дакле, нема потребе да са шест месеци организујете породични састанак на тему: "Морамо да разговарамо о томе што беба користи леву руку." Има времена.
И коначно: хоће ли дете леворуке маме бити леворуко?
Већа је вероватноћа, али одговор није унапред записан у ДНК. Ако је мама леворука, дете има већу шансу да буде леворуко. Ако су оба родитеља леворука, та вероватноћа је још већа. Ипак, на леворукост утиче много генетских фактора, као и развој мозга и други развојни утицаји.
Зато се не може само на основу тога што је мама леворука предвидети којом ће руком дете једног дана писати. Генетика, дакле, може да шапне: "Можда лева." Али последњу реч ипак оставља детету.
(Yумама)
БОНУС ВИДЕО
