Сваки родитељ жели да његово дете одрасте у самоуверену, отпорну особу која се не плаши изазова. Иако се често чини да је довољна реч „Браво!“ или „Тако си паметан/на!“ да би се дечија вера у себе ојачала, савремена психологија, посебно рад утицајних стручњака, открива да овакве опште похвале често могу имати супротан ефекат. Кључ за изградњу истинског, трајног самопоуздања лежи у једној моћној родитељској стратегији: фокусирању на процес, а не на исход.
Замка хваљења урођеног талента
Када детету кажемо „Баш си талентован/а“ или „Лако ти иде јер си паметан/на“, ми заправо шаљемо опасну поруку. Дете интернализује да његова вредност и успех зависе од нечега на шта не може да утиче – од урођене интелигенције или талента. Шта се догоди када наиђе на задатак који му заиста представља проблем?
Деца која су хваљена искључиво због памети или талента развијају фиксни начин размишљања. Боје се да преузму ризик и да се суоче са неуспехом, јер би неуспех, у њиховом систему вредности, доказао да заправо нису паметни или талентовани. Њима је неуспех знак крајње неспособности, а не прилика за учење. Због тога бирају лакше задатке, избегавају изазове и одустају чим ствари постану тешке, чувајући тако своју „титулу“.
Моћна фраза: Похвала напора и залагања
Кључна реченица коју је потребно непрестано понављати детету, која преобликује његов начин размишљања из фиксног у растући, јесте она која слави улагање:
Ова фраза, и све њене варијације, су есенцијалне јер преусмеравају фокус детета са онога што јесте (паметан, талентован) на оно што ради (труди се, вежба, истрајан је).
Када родитељ каже: „Вау, видео/ла сам колико си се потрудио/ла око тог цртежа, чак и када ти се није свидело како је испало. То је супер!“, дете учи три фундаменталне лекције:
- Имам контролу: Труд је нешто на шта могу да утичем. Ако се више потрудим, бићу бољи.
- Неуспех је информација: Није проблем то што је цртеж испао лоше, већ је битно што сам показао/ла упорност. Неуспех ме не дефинише, већ ме учи како следећи пут боље.
- Вреднују ме због дисциплине: Родитељи цене моју истрајност и радну етику, а не само петицу у дневнику.
Проширивање комуникације: Реченице које граде отпорност
Да би се ова кључна порука о труду заиста усадила у дечије самопоуздање, родитељи је могу допунити другим, подједнако важним фразама, креирајући атмосферу емоционалне сигурности:
1. О прихватању грешке:
Уместо: „Пази шта радиш, ниси смео/ла то да пролијеш!“ Реците: „У реду је, сви грешимо. Грешке су само кораци ка учењу. Шта смо научили из овога?“ Објашњење: Нормализовање грешака ослобађа дете страха од експериментисања и преузимања ризика. Дете које се не плаши да погреши много брже напредује.
2. О снази воље:
Уместо: „Не мораш то да радиш ако ти је тешко.“ Реците: „Знам да је тешко, али ти можеш да радиш тешке ствари. Већ си савладао/ла…“ Објашњење: Ова реченица детету „позајмљује“ ваше самопоуздање док не изгради своје. Подсећање на прошле успехе јача његову перцепцију самог себе као способне особе.
3. О емоционалној валидацији:
Уместо: „Престани да плачеш због ситнице!“ Реците: „Видим да си узнемирен/а. Важно ми је како се осећаш, хајде да причамо о томе.“ Објашњење: Самопоуздање се гради и на емоционалној интелигенцији. Када дете зна да су његове емоције (туга, бес, фрустрација) прихваћене, учи да их регулише, а не да их потискује. Емоционална сигурност је темељ за све друге облике самопоуздања.
4. О поверењу и самосталности:
Уместо: (Када му стално стојите изнад главе) Реците: „Верујем ти да ћеш пронаћи добро решење/избор.“ Објашњење: Давање детету простора да само решава проблеме (примерено узрасту) и доношење малих одлука јача осећај компетентности. Реченица „Верујем ти“ преноси ауторитет са родитеља на дете.
Родитељ као пример
Најважније од свега јесте да родитељ живи оно што говори. Ако сами одустајете од изазова, стално критикујете себе за грешке или се жалите да „нисте талентовани“ за нешто, дете ће копирати тај фиксни модел размишљања.
Понављањем фраза које славе труд и отпорност, а не савршен резултат, родитељи постављају ментални оквир (енг. миндсет) који ће детету користити целог живота. Учење да је пут ка успеху пун препрека, али да је устрајност у суочавању с њима права снага, далеко је вредније од било које похвале за пуку интелигенцију. Дете које је научило да вреднује свој напор израшће у одраслу особу која се не плаши да каже: „Нисам успео/ла, али ћу поново покушати.“
(Урадитозасебе)
БОНУС ВИДЕО:
