Психолози упозоравају на опасности парентификације: када старије дете преузима родитељску улогу, последице могу бити дуготрајне.
У многим породицама старије дете природно добија одређене обавезе када стигне млађи брат или сестра. Родитељи га замоле да припази на бебу док оду до продавнице, да помогне око домаћих задатака или да проведе време са млађим дететом док они завршавају кућне послове.
На први поглед, то делује сасвим нормално. И заиста, стручњаци истичу да повремена помоћ око млађег брата или сестре може позитивно утицати на развој одговорности, емпатије и осећаја заједништва у породици. Међутим, проблем настаје када старије дете престане да буде брат или сестра и почне да преузима улогу родитеља. Управо ту многи родитељи несвесно праве озбиљну грешку. Психолози овај феномен називају „парентификација“ – ситуација у којој дете преузима одговорности које нису примерене његовом узрасту.
Помоћ није проблем, проблем је када дете постане „трећи родитељ“
Према мишљењу стручњака, нема ничег лошег у томе да старије дете понекад причува млађе дете, помогне му око игре или га одведе до парка у присуству одраслих. Такве активности могу допринети развоју самосталности и осећаја одговорности.
Међутим, граница се прелази када родитељи почну редовно да се ослањају на старије дете као на замену за себе.
То се најчешће дешава када старије дете свакодневно:
спрема оброке млађој браћи и сестрама,
води рачуна о њиховим обавезама,
успављује их,
чува их сатима без присуства одраслих,
решава њихове проблеме,
или сноси одговорност за њихово понашање.
У таквим ситуацијама дете губи део свог детињства и почиње да носи терет који би требало да буде одговорност родитеља.
Најстарија деца најчешће носе највећи терет
Психолози истичу да се ова појава најчешће јавља код најстаријег детета у породици. Родитељи често сматрају да је оно довољно зрело да преузме додатне обавезе, па му поверавају задатке које не би тражили од млађе деце.
Временом се код такве деце развија осећај да морају стално да буду одговорна, да не смеју да греше и да потребе других људи увек стављају испред својих. Иако на први поглед делују зрелије од вршњака, иза те „зрелости“ често се крију стрес, притисак и осећај да никада нису довољно добри.
Последице могу да се осећају годинама
Стручњаци упозоравају да превелика одговорност у детињству може оставити последице које се осећају и у одраслом добу.
Деца која прерано преузму родитељску улогу често развијају:
анксиозност,
осећај кривице када мисле на себе,
потребу да стално брину о другима,
тешкоће у постављању граница,
хронични стрес,
проблеме са самопоуздањем.
Код неке деце могу се јавити чак и физички симптоми попут главобоља, проблема са спавањем и болова у стомаку који су повезани са емоционалним оптерећењем.
Како да знате да ли тражите превише од детета?
Психолози саветују родитељима да себи поставе неколико једноставних питања:
Да ли моје дете има довољно времена за школу, пријатеље и игру?
Да ли се осећа одговорним за срећу или безбедност млађе браће и сестара?
Да ли често одустаје од својих активности како би помогло породици?
Да ли га кажњавам ако не испуни обавезе везане за млађе дете?
Ако је одговор на више питања потврдан, могуће је да је одговорност коју носи већа него што би требало да буде за његов узраст.
Шта је прихватљиво, а шта није?
Стручњаци наглашавају да није проблем замолити дете да причува млађег брата десетак минута док родитељ заврши нешто по кући или да му помогне око домаћег задатка. Проблем настаје када та помоћ постане свакодневна обавеза без избора и када дете почне да се осећа као да је одговорно за подизање млађег детета.
Дете може да помогне родитељима, али не сме да их замени.
Најважније је да остане дете
Родитељи често имају најбоље намере и не примете када граница буде пређена. Финансијски проблеми, развод, болест или преоптерећеност послом могу довести до тога да се више ослањају на старије дете него што би требало. Ипак, стручњаци подсећају да је детету, без обзира на то колико деловало зрело, потребно време за игру, дружење, грешке и безбрижност.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
