Позната списатељица Ведрана Рудан недавно је објавила нову колумну у којој је открила да је окупила породицу после повратка из болнице.
Ведрана се већ годину дана бори са опаком болешћу, а на свом блогу дели детаље своје борбе. Овог пута открила је да је одлучила да окупи најмилије и да јој је ово био један од најлепших ручкова у животу.
У наставку преносимо у целости текст са Рудан.инфо.
„Позвали смо децу на ручак. Имамо шестеро деце. Иванчица се мотала око стола, мачке Коко и Пепица су се изгубиле. Лежала сам на каучу док су уживали у ручку. Муж је био кувар, син је испекао фантастичне принцезе, други је син донео вино.
Најлепши ручак у мом животу.
Док сам гутала кашу од рижиног брашна кувану у млеку од бадема, вртела сам старе филмове. Ова плавокоса, лепа жена средњих година некад је била девојчица.
“Госпођо”, рекао ми је давно бесни сусед, “ваша кћи сваки дан лупа на моја врата.”
Разљутио ме. “Ви и не познајете моју ћерку, има петнаест година, није дете.”
Неколико дана касније чула сам топот на степеницама. Кћи је провалила у стан, сусед за њом. “То је она, то је она”, урликао је.
Моја се кћи тресла. “Опростите, господине, превише сам љута, макните се са врата, не желим да гледате, пребићу је.” “Тако треба с њима, ремен је из раја побегао.”
Закључала сам врата па смо се лудо смејале ни данас не знам чему.
За столом је био и син, један од најлепших мушкараца кога сам у животу срела. Није мој син, иако јест. Он је, пред тридесет и пет година с мојом кћерком кроз ролетне гађао пролазнике воденим бомбама и јајима док смо његов отац и ја седели у боравку и били срећни да нам се деца не млате него уче у тишини.
Једном је једно од те деце отишло на рођендан пријатељу чији телефонски број нисмо знали. Вратило се идућег дана у два поподне.
У међувремену смо звали полицију, болнице, мртвачницу. Кад је ушао у кућу само је рекао, заспао сам. Нисам га могла убити, већ је тада био висок два метра.
И муж и ја смо годинама гледали унапред. Ја сам се питала у у каква ће се чудовишта претворити наша деца. Пропалице без школе, пијанци, наркомани… Како се одгајају деца, питали смо се деценијама.
И сад тај ручак, најсрећнији дан у мом животу.
Није нам тешко пало кад су се сви повукли на терасу, троје пуше на наш ужас, ми смо с псом остали да седимо покрај пећи.
Петоро одраслих странаца смејало се ко зна чему, нисмо осетили потребу да им се прикључимо, нисмо се осећали искљученима. Муж је Иванчици кришом давао кексиће, а онда ју је зграбила наша унука.
Рекла сам мужу, ово је најлепши ручак у мом животу.
“Зашто?” Преко тридесет година живимо скупа, двоје смо потпуно различитих људи. Кад су отишли ја сам их након пола сата назвала и била срећна што су сви дошли живи дома. Мој је муж гладио леђа мачкама. Он мисли да је нормално имати толико нормалне деце.“
(Рудан.инфо)
БОНУС ВИДЕО:
