Овде редовно на сантама леда доплове поларни медведи са Гренланда
По легенди, прво име Исланда је било Снајланд (Снежна земља) и тај назив му је дао викинг Надод, који се изгубио у густој магли и искрцао на источну обалу острва. Током боравка на острву, почео је да пада густ снег, па је тако и настало ово првобитно име. Неколико деценија касније, шведски викинг Гардар је опловио острво, па је у том периоду острво носило име по њему.
Тек током друге половине 9. века, још један – норвешки - викинг истраживао је острво бројних санти леда и назвао га Исланд (исс – лед, и ланд – земља), с намером да по називу обесхрабри будућа освајања овог острва.
Фото: Живот плус
У стварности се климатска слика Исланда тада доста разликовала од ове данас, јер је била знатно топлија. Чак једна четвртина острва је била под шумама, док је данас тај проценат свега – један одсто. Био је то период кога наука познаје као "средњовековна климатска аномалија".
Освајачи се, истина, нису нешто "грабили" око Исланда, али су зато долазили досељеници: највише из Норвешке, а онда и из Шкотске и Ирске. Средином 10. века формирана је Исландска слободна држава, чији је парламент званично најстарија народна скупштина на свету.
Исланд је изгубио независност у 13. веку, поставши део Норвешке, потом Калмарске уније, па Данске. Од Данске је и формално враћена независност – 1918, када је основана Краљевина Исланд, на чијем је челу био дански краљ, док је република изгласана 1944. године.
Исланд је можда и једина држава која и дан-данас увећава своју територију, а да је никоме не узима. Како? Због чињенице да се налази изнад "магматске вруће тачке", ово острво вулканског порекла и даље расте за два до 2,5 сантиметара годишње.
Фото: Живот плус
То увећање територије, међутим, не чини Исланд гостољубивијим, иако је забележен стални прилив становника, посебно из Источне Европе: сада су Пољаци највећа национална мањина. Да будемо поштени, забележени су и својеврсни илегални мигранти: овде редовно на сантама леда доплове поларни медведи са Гренланда. Коликогод да је симпатично, ове су животиње изузетно опасне, и сваке године се забележи бар неколико напада на људе, многи са смртним исходом.
Нису, међутим, једино медведи опасни: бројне су легенде и приче у којима се китови обрачунавају са острвљанима, који су пошли да их лове. Тако су настали и неки фјордови. У стварности, међутим, људи су опаснији за китове него обрнуто, па је планирано да се од наредне године потпуно обустави комерцијални китолов, а умноже туристичке туре посматрања ових фасцинантних животиња.
Кад смо код животиња, не смемо да заборавимо исландског коња, животињу омањег раста и дуге длаке. У питању је посебна сорта са подручја Норвешке, јединствена у свету јер су јој сви преци изумрли, а на Исланду су остали сачувани у изолацији. Посебним вештинама галопа познатог као "толт" научили су Исланђани своје коње да се крећу по екстремно тешком терену и дугим раздаљинама са што лакшим јахањем за човека. Због ове карактеристике, многе државе узгајају данас ову врсту коња. Обично су тешки око 350 кг и високи од 130 до 140 цм.
ФОКЕ И БАРЂУР
Има још много тога шта на Исланду треба посматрати.
На пример, неки од три национална парка. Усред једног од њих, парка Тингвелир, сусрећу се две тектонске плоче – европска и северноамеричка. Ту се састајао и исландски парламент, о коме смо писали, ту је усвојено хришћанство као једина религија на острву, ту је – најзад – проглашена Република Исланд 1944. године. Треба ли рећи да смо били протпуно импресионирани скоро мистичним значајем овог предела и погледом који се с његовог врха пружа?
Други парк, Снефелснес, на западу острва, је слика укупне природе на Исланду. То је место које је инспирисало Жила Верна да напише "Пут у средиште земље". На једној од ретких плажа на Исланду која нема црни песак, већ розе – Итри-тунга - уживали смо у посматрању фока. Добро, фоке нису показале реципрочно интересовање за нас, упркос чињеници да су радознале животиње. Ко зна, можда је и на њих утицала досадна росуља која успављује. Ту је и моћни вулкан Снефелсјокул, импозантна и доминантна грдосија над водоплавном долином.
Фото: Живот плус
Код села Арнастапи гледали смо Герђуберг литице, пример како снага и бес мора кидају и најтврђу стену. Упркос терену клизавом од морске соли, кише и измета галебова, ваш је репортер успео да из непосредне близине види бес ледених морских таласа, који се мирним данима "успењу" уз литицу по десетак метара. Ту смо видели и необичну скулптуру коју су мештани Арнастапија посветили Барђуру Снефелсасу - митском заштитнику полуострва. Барђур је, иначе, пола човек, пола џиновски трол. Грађевине у селу Арнастапи су међу најстаријима на Исланду. Ту је и Блек лава перл плажа, некада место за 60 рибарских бродова.
ЦРНИ ПЕСАК, ВОДОПАДИ...
А кад поменусмо плаже – заиста, већина њих на Исланду је пешчана, али како је (и) песак вулканског порекла, већини је – посебно на југу – боја тамно сива, скоро црна, и малтене свака плажа зове се "црна". Али је најпознатија Рејнисфјара. За њу легенда каже да је настала окамењивањем несташних тролова. Није тешко поверовати, бар кад се погледају базалтни стубови. И без тролова, плажа је опасна, високи таласи и у "мирној сезони" лако одвуку у неповрат. Доказ суровости таласа су остаци једног енглеског рибарског брода, разбацани не по плажи, већ по њеном далеком залеђу! Зато на улазу стоји упозорење туристима са три ротације – црвеном, жутом и зеленом – где боја која свуда означава непостојање опасности овде значи, отприлике, "није тако страшно".
Воде на Исланду, рекосмо, има до миле воље. У морском залеђу, она је најчешће глечерског порекла. С обзиром на конфигурацију терена, водопади су редовна појава. Онај под именом Скогафос је можда и најлепши на Исланду, и не зна се да ли је лепши гледано из подножја, или с врха. До врха воде узане стрме степенице: нисмо мерили трајање успона – били смо презаузети дисањем – али повратак, као лакши део, трајао је десетак минута. Али, вреди! За укус овог репортера, импресивнији је Гулфос ("Златни водопад"), део велике глацијалне реке Хвита. Та снага којом вода "ломи" први пад, да би с другим просто нестала у понору и видела се тек у даљини... Трећи водопад ког треба поменути је Сељаландсфос. Природа је тако уредила да иза њега може и да се прође. Наравно, ваш репортер је кренуо тим путем, и на изласку, упркос кабаници, био потпуно мокар. Срећом, није било много хладно, тек око три степена.
Фото: Живот плус
Коначно, грех би био не поменути геотермално подручје Хаукадалур са гејзирима Гејсир и Строкур, који је активан на сваких шест до осам минута. И мноштвом мањих, четрдесетак њих, од којих већина "само" кључа. Строкур зато баца воду по 25 метара увис, некад и до 40, а једном је забележено – 60! Гејсир (по коме гејзири и добише име) се буди ређе, али још је снажнији. Љубазни домаћини вас увек упозоре на топлоту воде, јер не воле куване туристе. Многи термални извори широм острва укроћени су у посебним бањама, од којих је најпознатија Плава лагуна. Ту су и Хверагердл, Лаугарватн, Лисухолслауг, Кроснеслауг, Хофсос...
И да се за крај преселимо у ледену крајност, на Солхеимајокул глечер. Глобално загревање чини своје и он се, попут осталих глечера на Исланду, топи. Али, и даље је то озбиљна ледена планина препуна опасности. Треба ли да вам кажемо да су се иза знака забране кретања без водича и планинарске опреме нашли само туристи из Србије и Грчке?
Митологија
Исландско величанствено наслеђе представља духове из древних нордијских митологија. Бреитхафјордур је некада прогонио зли Ерик Црвени (открио је Гренланд), док је Боргарфјордуром некада управљао Егил. Више од половине становништва тврди да верују у Хулдуфолк – скривене људе попут нас, само невидљиве. Обично су мирни, наљуте се због непоштовања или преступа. Живе у каменим блоковима, и на Исланду није чудно да се цела стена премести због изградње пута.
Од труле ајкуле до јагњеће виршле
Китово месо се још може пронаћи у неким ресторанима, углавном због туриста, али све ређе. Локална посластица је арктички јастог (хумар). Ту је и хакарл (трула ајкула) – токсиччна ајкула покопана месецима, а затим сушена да би била јестива. Свид је кувана глава овце на тањиру. Хрутспунгу су кисели тестиси овна. Пуњене исландске јагњеће виршле представљају национални оброк, једу се са свиме. Скир је исландски јогурт. Иако је технички ближе меком сиру.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
