На данашњи дан, 15. августа 2000. године, у саобраћајној несрећи на Брачу погинула је Ена Беговић.
На данашњи дан, 15. августа 2000. године, регион је потресла вест да је у саобраћајној несрећи на Брачу погинула Ена Беговић, једна од најхаризматичнијих глумица југословенске и хрватске кинематографије. Имала је само 40 година, била је на врхунцу каријере и тек је започела потпуно ново животно поглавље – неколико недеља раније постала је мајка девојчице Лане.
Прошло је 26 година од њене смрти, али Ена није постала само успомена на једно прошло филмско време. Остале су њене улоге, препознатљив поглед и она посебна врста елеганције због које је публика примећивала чим би се појавила у кадру.
Иако су је често описивали као једну од најлепших жена југословенског филма, она је током живота покушавала да докаже да иза изгледа постоји много више. Желела је озбиљне улоге и позориште, а управо је на сцени Хрватског народног казалишта у Загребу провела 16 година и остварила више од 20 главних улога.
Глума није била први избор
Ена Беговић рођена је 8. јула 1960. године, а део младости провела је у Трпњу на Пељешцу. Као тинејџерка преселила се у Дубровник због школовања, док је први додир са филмом имала још као матуранткиња, када ју је Лордан Зафрановић ангажовао у филму „Окупација у 26 слика“.
Занимљиво је да у почетку уопште није планирала глумачку каријеру. По доласку у Загреб уписала је Правни факултет, а тек касније, након наговора људи који су препознали њен таленат, одлучила је да окуша срећу на Академији драмских уметности.
Врло брзо показало се да припада сцени.
Велику популарност донела јој је улога у Зафрановићевом филму „Пад Италије“ из 1981. године. Уследиле су бројне филмске, телевизијске и позоришне роле, а посебно место у њеној каријери заузела је бароница Кастели у „Глембајевима“.
Одбила Златну арену
Колико је озбиљно схватала свој посао најбоље показује догађај са Пулског филмског фестивала 1988. године.
За улогу баронице Кастели добила је Златну арену за најбољу споредну женску улогу, али је награду одбила. Сматрала је да лик који је тумачила није био споредан, већ један од главних, па није желела да прихвати признање у категорији за коју је веровала да не одговара њеној улози.
Девет година касније Златну арену ипак је добила, овога пута за филм „Трећа жена“. Током каријере играла је и у остварењима „Балкан експрес“, „Чаруга“, „Четвероред“ и бројним другим пројектима, док је у позоришту тумачила велике јунакиње попут Дездемоне, Ане Карењине и Теуте.
Иако су јој, према биографским изворима, стизале и понуде из иностранства, Ена је остала везана за домаћу глумачку сцену.
Срећа која је кратко трајала
Година 2000. требало је да буде једна од најлепших у њеном животу.
Удала се за Јосипа Дикана Радељака и добила ћерку Лану, а у улози мајке успела је да ужива свега око месец и по дана.
Породица је тог лета боравила на Брачу. Кобног 15. августа Ена је са супругом, његовим сином Леом, својом мајком Терезом и бебом Ланом кренула у посету пријатељу.
У месту Сплитска возило се на узбрдици неконтролисано покренуло уназад и завршило у провалији. Ена је задобила тешке повреде од којих је преминула, док су њена мајка и ћерка повређене. Годинама након трагедије водио се судски поступак, а 2007. године Лео Радељак ослобођен је кривице; према пресуди коју преносе тадашњи извори, несрећа је повезана са неисправним мењачем возила.
Страховала управо од вожње
Један детаљ из Ениног живота касније је трагедији дао још потреснију димензију.
Њени пријатељи и људи који су је познавали говорили су да се годинама плашила вожње аутомобилом. Тај страх био је још израженији након саобраћајне несреће коју је доживела 1996. године, после које се тешко психички опорављала.
Четири године касније живот јој се завршио управо на путу.
Имала је 40 година, тек рођену ћерку, брак који је управо започела и каријеру која ни издалека није рекла последњу реч.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
