Бард српског глумишта Миодраг Петровић Чкаља преминуо је на данашњи дан, 20. октобра 2003. године, а ово је његова животна прича
Миодраг Петровић Чкаља био је мајстор комедије и глумачког заната. Рођен је пре 101. годину на Светски дан шале у Крушевцу.
Гостујући у емисији "Вече са звездама" 1993. године на питање зашто је одабрао комедију као свој позив одговорио је да би људима који живе лоше пружио осмех. Ово је био једини пут да је причао о свом детињству и рани коју је носио на срцу.
- Одрастао сам у Крушевцу у Балшићевој улици. То је била најсиромашнија улица у Крушевцу. Ту сам ја живео. Ту није било светла, патоса, није било ничега. То је била тешка сиротиња, која је можда данас јела, сутра неће, а можда ни прекосутра неће. Испред сваке куће је била клупа, на којој смо ми седели и шалили се. Ту се не прича како је дан био тежак, како се мучимо, како је неко тек сад дошао са посла. Не! Само су се шалили. Тим људима је било потребно смеха, мало радости да забораве муку - рекао је глумац у емисији.
Ко је Чкаља?
У својој богатој каријери остварио је многобројне роле, те се златним словима уписао у историју домаће кинематографије, а до последњег дана био је упоран да истраје у својој намери.
- Кренуо сан на свој пут са само једном жељом, да људима уопште, не само у Балшићевој улици, него свим људима у овој земљи пружим мало радости. Мене уопште не интересује приче које круже. Пре неки дан сам прочитао текст мог пријатеља, који је све моје представе погледао и зна да сам уметник. Рекао је: "Док нисам погледао ову представу мислио сам да је Чкаља забављач, а он је у ствари велики глумац" - рекао је Чкаља и додао:
- То су тако смешне ствари. То што сам ја доживљавао критике на рачун моје глуме. Нисам имао тако лоше критике у позоришту. Имао сам у једном периоду мог живота кад сам морао да играм неке представе, јер су биле комерцијалне. Позориште је тада било пуно. Рекли су ми: "Знаш шта Чкаља? То мора да се игра, јер ти распродаш представу". Био је тај период кад сам ја морао да играм те комерцијалне представе. Били су људи који у позоришту нису могли ништа да ураде, а онда су дошли на филм и све је заборављено.
"Нисам имао педигре"
Најбоље улоге остварио је у серијама "Сервисна станица", "Љубав на сеоски начин", "Камионџије" , "Врућ ветар" и "Камионџије 2", као и у филмовима "Орлови рано лете", "Бог је умро узалуд", "Паја и Јаре", "Авантуре Боривоја Шурдиловића" и "Камионџије поново возе".
- Кад сам дошао из Крушевца, ја нисам имао педигре. Глумци из Београда су гурани шаком у леђа, а мене су песницом у груди. У томе је разлика. Ја сам се зарекао да ћу имати свој пут. Добијао сам на стотине писама од људи где ми се захваљују на смеху. За мене нема боље критике од тога, нема тог критичара који може да ми каже другачије. Ја сам схватио да ја то могу да радим. Зашто да се мучим по неким драмама и да се вуцарам по позориштима ако могу да радим свој посао пуном снагом - рекао је Чкаља и додао:
Никада у позоришту ме инспицијент није позвао на сцену. Увек сам сам долазио сам и пипнем га по рамену да види да сам ту. Увек сам био на месту. Стравично сам професионално урадио све своје послове. Ниједну представу у позоришту нисам играо исто. Из једног простог разлога, јер је стравично досадно. Замислите играте 450 пута исто "Заједнички стан", то је катастрофа.
"Нећу похвале"
Упркос свим предрасудама које су се везивале за његово име, драмски уметник је највећу радост проналазио у својој публици, која га је бескрајно ценила.
- Нема веће награде него кад изађете на сцену и чујете смех. Никада нисам на сцену нисам изашао да нисам погледао у патос, на сцени на којој још нисам рекао реч. За сваку представу. Зашто? Поздравља ме публика, која је дошла ту да ужива. Могао сам да променим позориште, звали су ме у Југословенско драмско позориште. Дали су ми текст. Сам са собом сам морао да рашчистим. Чкаља хоћеш ли ти да радиш оно што си обећао себи и Богу или хоћеш да се под старе дане, мада нисам био нешто стар, имао сам 45 година, да се мењаш. Па да идеш у драмске глумце да би те неко хвалио - објаснио је.
"Чкаља је хтео да буде радост овог народа"
Звезда водиља била је жеља да људима пружи осмех по коме ће га памтити, а у томе је и успео.
- Играо сам у Ацином комаду "Крмећи кас". То није комедија, то је драма. Са лакоћом. Комичару је лако да игра у драмским представама, јер има паузе, које може и сам да измисли јер тако оставља јачи утисак. У комедији нема тога. Морате да држите целу салу, ако само један погледа у сат, ви сте испустили целу салу. Никада нисам хтео ово да кажем. Да ли је Чкаља забављач или не. Чкаља је хтео да буде радост овог народа. Нешто по чему ће народ да памти те глумце - истакао је Чкаља у поменутој емисији.
Одлазак у тишини
Последње године живота провео је тихо, повукавши се из јавног живота. Јавно се ангажовао 2000. године у предизборној кампањи демократских снага. Умро је 20. октобра 2003. године у Београду. У Крушевцу, у Балшићевој улици, пред Чкаљином кућом, 2005. године подигнут му је споменик. Некадашња улица Миланка Кушића, на Звездари у Београду, од новембра 2006. године зове се по Миодрагу Петровићу Чкаљи.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
