Прича о Еви Перон представља спој историје, друштвених преокрета, политичке моћи и личне трагедије.
Рођена је као Марија Ева Дуарте де Перон 7. маја 1919. године у малом месту Лос Толдос у Аргентини, као најмлађе дете Хуане Ибаргурен и Хуана Дуартеа. Њено детињство обележено је сиромаштвом и друштвеном стигматизацијом, јер је потицала из ванбрачне заједнице, што је у то време у руралној Аргентини носило озбиљне последице по друштвени статус породице. Након смрти оца у саобраћајној несрећи, породица се још више суочава са егзистенцијалним проблемима, а мајка је била приморана да сама издржава децу кројачким радом.
Евитино детињство протекло је у знаку селидби и борбе за основну егзистенцију. Породица се касније сели у Хунин, где се њена мајка сналази отварањем мале породичне радње и кухиње. Управо у том окружењу, Ева развија интересовање за уметност, посебно глуму и радио-драму. Већ као дете показује изражену креативност и способност да привуче пажњу публике, што ће касније постати кључ њеног успона.
У школским данима учествовала је у представама и локалним културним догађајима. Њена сестра Ерминда касније је записала успомене које приказују Еву као девојчицу изузетне емпатије и маштовитости.
Године 1934, Ева одлази у Буенос Ајрес са циљем да постане глумица. У великом граду започиње пут кроз позориште, радио и филм. Током тридесетих и четрдесетих година, постаје препознатљиво име радио-драма, што јој доноси финансијску стабилност и улазак у друштвене кругове аргентинске престонице. Радио тада представља најважнији медиј, а Ева користи његову снагу да развије јавни утицај.
Љубав са Хуаном Пероном и улазак у политику
Њен уметнички развој одвија се паралелно са политичким променама у Аргентини. У том периоду, упознаје Хуана Доминга Перона на хуманитарном догађају 1944. године. Њихов сусрет означава почетак једне од најпознатијих политичких и емотивних веза у латиноамеричкој историји. Перон, тада већ политички уздигнут, препознаје њен утицај на масе, док Евита улази у свет политике.
Ева и Хуан се венчавају 1945, а он наредне године побеђује на председничким изборима, те Ева постаје и прва дама Аргентине.
Иако никада није била изабрани политички функционер, њен утицај на друштвене процесе био је изузетно снажан. Активно је учествовала у раду са синдикатима, социјалним програмима и политичким кампањама.
Један од кључних елемената њеног деловања била је борба за права жена. Њена политичка активност допринела је усвајању закона о женском праву гласа 1947. године, чиме су жене први пут добиле пуно политичко право у Аргентини. Евита је отворено критиковала друштвену неједнакост и доминацију мушкараца у политичком систему.
Оснивањем Фондације “Ева Перон” 1948. године, започиње најинтензивнији период њеног хуманитарног рада. Фондација је реализовала пројекте изградње болница, школа, домова за децу и старије, као и програме социјалне помоћи широм земље. У једном периоду, запошљавала је више од 14.000 људи и директно утицала на животе милиона грађана.
Њена политика била је заснована на идеји социјалне једнакости, што се огледа у чувеној поруци: “Ми се боримо да имамо мање богатих, али и мање сиромашних, ви треба да урадите то исто”.
Током 1947. године, путује по Европи као амбасадор добре воље, где се састаје са политичким и верским лидерима, укључујући и папу Пија XИИ. Њена турнеја изазива велику медијску пажњу и додатно учвршћује њен међународни статус.
Борба са раком и смрт
Ипак, њен живот нагло се мења почетком педесетих година када јој је дијагностикован рак грлића материце.
Наиме, 1950. године се онесвестила на једној прослави, након чега су је оперисали због упале слепог црева. Међутим, тада се појављују симптоми који указују на озбиљн ију болест што се, нажалост, обистинило.
У том периоду је почела да пише и аутобиографију "Разлог мог живота", која је касније уврштена у школску лектиру.
Упркос болести, наставља политички и друштвени рад. Године 1951, одбија кандидатуру за потпредседницу, иако је имала огромну подршку синдиката и народа.
Умрла је 26. јула 1952. године у 34. години живота. Њена смрт изазвала је национални шок и масовно жаљење широм Аргентине. Њено тело је балсамовано и постало је предмет вишедеценијских политичких и историјских контроверзи.
Контроверзе
Међутим, Евитина сахрана обележена је трагедијом. Током јавног излагања тела у Министарству рада, у незапамћеним гужвама живот је изгубило осморо људи, док је хиљаде повређено. Народна оданост ишла је толико далеко да је од папе Пија XИИ тражено да Евиту прогласи светицом.
Након Евитине смрти, Перонова моћ почела је да бледи. Унутарпартијски сукоби, сумњива смрт Евитиног брата Хуана Дуартеа, бомбашки напади и отворени рат са Католичком црквом уздрмали су темеље власти. Упркос изборној победи од 62%, Перон је изгубио подршку народа због оптужби за неморал и везе са малолетницама у председничкој резиденцији.
Када је 1955. године изведен државни удар, нико није изашао на улице да га брани. Нова војна хунта, предвођена Педром Арамбуруом, кренула је у радикалну „деперонизацију“. Врхунац те кампање догодио се 24. новембра 1955, када су војници отели Евитино тело из Секретаријата за рад, започевши једну од најчуднијих мистерија 20. века.
Тело прве даме било је изгубљено 16 година. Док су кружиле легенде о воштаним копијама и бацању у реку, Евита је заправо тајно почивала на гробљу у Милану под лажним идентитетом Марије Мађи. Тек 1971. године, тело је ексхумирано и допремљено Перону у Мадрид.
Када је сандук отворен, на телу су били видљиви трагови насиља – недостајао је део прста, нос је био оштећен, а лице прекривено модрицама. Спекулише се да су повреде настале док је војна служба тело држала у вертикалном положају.
Ева је коначно враћена у домовину 1974. године, налогом Перонове треће жене Исабеле, и данас почива у породичној гробници породице Дуарте на гробљу Реколета.
Да ли је Евита имала ћерку?
И деценијама након смрти, Евита пуни новинске ступце. Крајем деведесетих, Нилда Аргентина Квартући покренула је судски спор тврдећи да је Евитина ванбрачна ћерка из везе са глумцем Педром Квартућијем. Иако су сведочанства блиских сарадника, попут исповести свештеника Хернана Бенитеза, указивала на то да је Ева била трудна пре доласка на власт, суд је одбио захтев за ДНК анализом због недостатка чврстих доказа.
Данас, док једни траже да се њено тело премести поред Хуановог, Ева Перон остаје подељена фигура – за једне светица сиромашних, за друге контроверзна политичка икона чија сенка и даље бди над Аргентином.
У Латинској Америци и даље постоји снажан култ њеног лика, а у једном делу биографских записа стоји:
“У целој Латинској Америци, само једна жена има ту емоцију, оданост и искреност која је упоредива са Девицом Маријом. У многим домовима у Латинској Америци слика Евите стоји на зиду поред слике Пресвете Богородице”.
О њој је снимљен и мјузикл "Евита", а Еву Перон је глумила Мадона.
Посмртни остаци, политичке контроверзе, теорије завере и уметничке интерпретације додатно су учврстили њен статус мита. Роман “Света Евита” и истоимене екранизације фокусирају се управо на период након њене смрти, наглашавајући колико је њен лик наџивео физичко постојање.
(Нова)
БОНУС ВИДЕО:
