У новој књизи "Сwан Сонг: Диана, Мy Систер" Спенсер се враћа у време много пре краљевске породице, принца Чарлса и живота под лупом јавности.
О животу принцезе Дајане у готово три деценије након њене смрти написано је толико тога да се чини готово немогућим открити детаљ који јавност већ не зна.
Међутим, њен млађи братЧарлс Спенсер тврди да је управо једна од најчешће понављаних прича о Дајани погрешна – она о изразито несрећном детињству које ју је наводно обележило за цео живот.
У новој књизи "Сwан Сонг: Диана, Мy Систер", објављеној 22. септембра, Спенсер се враћа у време много пре краљевске породице, принца Чарлса и живота под лупом јавности. Присећа се девојчице коју је познавао једноставно као своју старију сестру и тврди да је њихово детињство било много срећније него што се годинама приказивало.
"Детињство које памтим и које смо имали било је заиста срећно", рекао је 62-годишњи Спенсер у разговору за Пеопле.
Развод родитеља ипак је оставио траг
То не значи да је стање у породици Спенсер било без великих потреса.
Дајана је имала седам година 1969, када су се развели њени родитељи, Џон Спенсер и Френсис Шанд Кид. Отац је добио старатељство над децом, а одлазак њихове мајке често се у биографијама наводио као једна од најважнијих емоционалних рана у Дајанином детињству.
Чарлс не покушава да оспори да је развод био болан и званичан опис његове књиге говори о "агонији због развода њихових родитеља" кроз коју су брат и сестра пролазили заједно.
Ипак, Спенсер сматра да је из те чињенице с временом настала много шира прича – да је цело Дајанино детињство било несрећно.
Управо је то, каже, један од митова које жели да напокон остави иза себе.
Отац је пред децом скривао тугу
Спенсер се посебно осврнуо на њиховог оца. Према његовим сећањима, Џон Спенсер је након распада брака пролазио кроз тежак период, али је пред децом настојао да буде топао и брижан родитељ. Чарлс памти тренутке у којима би прошао поред очеве радне собе и видео га како сам седи и замишљено гледа кроз прозор. Међутим, када би му деца пришла, расположење би му се променило. Његова слика је зато другачија од идеје о емоционално хладном дому из ког је Дајана касније покушавала да побегне. Спенсер тврди да су он и Дајана били вољени, те да је отац након мајчиног одласка настојао да задржи осећај нормалности и радости у њиховом животу. Спенсер притом допушта могућност да је Дајана нека осећања проживљавала другачије од њега и да као млађи брат није могао да зна све што се догађало у њеном унутрашњем свету.
Управо зато је урадио нешто занимљиво. Пре него што је закључио да је уврежена слика њиховог детињства погрешна, разговарао је с људима који су познавали Дајану док је била девојчица.
Међу њима је била и њихова некадашња дадиља Сели.
И она је, према Спенсеровим речима, Дајану из тог периода памтила као срећну девојчицу. То му је било важно јер није желео да књига буде само његова, готово 60 година стара верзија догађаја.
Наравно, туђа сећања не могу дефинитивно да одговоре на питање како се Дајана осећала у сваком тренутку свог детињства. Спенсерова верзија пре свега је лично сведочанство млађег брата, а не коначна психолошка процена.
"Не знам како је било не одрастати с њом"
Један од најнежнијих делова књиге односи се управо на однос Дајане и Чарлса.
Били су двоје најмлађе деце породице Спенсер, а Чарлс каже да су током одрастања били готово нераздвојни.
Када га питају како је изгледало одрастати с Дајаном, каже да му прво пада на памет врло једноставан одговор:
"Не знам како је било не одрастати с њом." Брат и сестра заједно су лутали породичним имањем, поверавали се једно другом и пролазили кроз развод родитеља и касније захтевна искуства у интернатима. Имали су и надимке које су користили једно за друго.
Чарлс је Дајану звао "Дач", а она њега "Карлос".
Далеко пре него што је за остатак света постала Лејди Ди, принцеза од Велса и на крају "принцеза народа", за млађег брата била је једноставно Дач, а све се променило када је започела везу с тадашњим принцем Чарлсом.
Девојка коју је њен брат познавао цео живот готово је преко ноћи постала једна од најпознатијих жена на свету.
Спенсер у књизи прати управо тај прелаз – од њиховог детињства и приватног породичног живота до тренутка у којем се Дајана удала за престолонаследника и ушла у краљевску породицу.
Књига потом улази у много мрачније делове њеног живота: распад краљевског брака, однос с медијима, последње године и догађаје након њене смрти у Паризу 1997. године.
Неке Спенсерове тврдње већ су изазвале озбиљне контроверзе. Бакингемска палата оспорила је, на пример, његов приказ разговора с Чарлсом након Дајанине смрти, нагласивши да се сећања људи у периоду интензивне туге могу разликовати.
Зато је важно и остале делове књиге читати као Спенсерово лично сећање на сестру, а не као непристрасан запис њеног живота.
Чарлс каже да му је један од главних разлога за писање књиге била жеља да остави своју верзију приче пре 30. годишњице Дајанине смрти 2027. године. А управо су сећања из детињства можда њен најзанимљивији део.
Јер иза свих фотографија у вечерњим хаљинама, краљевских турнеја, развода и живота пред папарацима била је девојчица која се смејала с млађим братом, лутала породичним имањем и имала тајни надимак који ће деценијама касније знати готово само њени најближи. Спенсер не тврди да Дајана није носила ожиљке из детињства.
Његова порука је једноставнија: тешки догађаји који су се догодили у њеној породици нису били цело њено детињство. И готово 30 година након што ју је изгубио, жели да се уз трагичне делове њене приче памте и они срећни.
(Тпортал)
БОНУС ВИДЕО:
