Сергеј Ћетковић отворио је душу и признао шта је оно што га издваја од већине његових колега, али и људи.
Уз Сергеја Ћетковића често иде епитет истински господин. И док би многи на његовом месту ту титулу носили као орден, он је доживљава као нешто сасвим природно – као васпитање које се носи из куће и одговорност према сваком човеку којег сретне.
За Сергеја Ћетковића, бити господин није ствар протокола или персирања, већ способност да се у свету "филтера" и нарушених вредности сачува мера.
"Све је лаж"
Како сам каже, најтеже је данас не претерати, остати приземан и указати поштовање свакоме, без обзира на године или статус. Наглашавајући да се све носи из куће и да је најважније поштовање које свакоме указује, рекао је:
- То је суштина коју људи лако препознају. Некад користим реченице мојих родитеља, њихових родитеља и људи од пре неколико векова. Из њих је говорило искуство у односима с људима. У сваком времену су међуљудски односи били срж свега. Они изазивају и болести, и немире, и ратове, а с друге стране, и срећу и радост. Живимо у времену у коме је све извитоперено, све је лаж, а наоко је лепо, баш као друштвене мреже на које постављаш најлепше фотографије које имаш плус ставиш на њих филтер. Незадовољан си, несрећан, безобразан, а глумиш свеца. Постали смо потпуно нереални.
- Себе доживљавам као дете које у односима према другима треба да покаже поштовање. И према старијима од мене и према вршњацима, увек гледам да не претерам ни у чему. Најтеже је наћи меру у свему. Данас су људи одмах на “ти”, све се подразумева… Не говорим то зато што волим да ми неко персира, напротив, нити има потребе да се издижем зато што сам јавна личност. Кад сам био у двадесетим годинама, “суфлери” су ми говорили да сам битан, да ми се нешто може или да ми припада, а и данас чујем “ти то заслужујеш”. Међутим, свој его храним таман толико да могу да опстанем у намери да ово што радим и даље радим одговорно, јако, с пуно љубави.
Људи који су Сергеју били узори нису излазили на сцену пред хиљаде обожавалаца, а знамо да управо то уме да промени човека. Међутим, он мисли да је много прикладније рећи поштовање, него обожавање.
"Певам о љубави, то је моја душа"
– Дата ми је прилика да будем ту, да испричам неке своје приче, да будем наратор појединих животних ситуација. Одабрао сам да певам о љубави. Не бавим се социјалним темама, мада бих могао, али зашто бих кад постоји неко други ко ће то учинити кроз другачију музику. Бирам оно што је моја душа, моје биће. С временом човек схвати суштину и свог посла, и своје музике, и свог живота и осети захвалност. Ту се враћамо на обожавање…
- Не волим идолопоклонство. Кад ми неко каже: “Ви сте мој идол”, помислим – “немој молим те”. Ако сам урадио нешто како треба, нека то некоме буде пример. Знамо да све што се изговори на телевизији или се напише у новинама неко слуша и чита. Много волимо да филозофирамо, да испадамо паметни. Некад не мораш ништа да кажеш, довољно је да се насмејеш и урадиш онако како “мислиш срцем”, јер ће некоме то бити довољно да схвати суштину.
(Сторy)
БОНУС ВИДЕО:
