После личне трагедије, нашли су мир и утеху неколико месеци боравећи у Требињу, далеко од београдског хаоса.
Глумац и водитељ Драган Маринковић Маца са 20 година млађом супругом Јованом недавно се преселио у Хрватску где живе скроз другачијим животом. Пар се труди да приватност сачува за себе, а једном приликом је он говорио о њиховом односу и најтежем периоду.
Маца је Јовану оженио после само четири месеца везе, а о губитку бебе и жељи за проширењем породице је својевремено говорио и истакао да се његови синови из претходног брака одлично слажу са Јованом.
- Јована се дивно слаже са њима. Она заслужује да има децу, нажалост, имали смо ту тешку ситуацију, тако да ће дати Бог да се нас двоје остваримо као родитељи. Ја бих двадесеторо деце, неће нико бити гладан. Моја животна жеља највећа је да имамо 11-оро деце, фудбалски тим, да живимо у хацијенди. Нас 13 за столом - рекао је раније Маца тада.
Он је једном приликом говорио о губитку бебе, те су тада пронашли мир у Требињу.
- Јовани је било ужасно. Морали смо после тога да одемо на неколико месеци ван Београда како бисмо се склонили од свега. Требиње нам је било уточиште четири-пет месеци. Тамо смо се фино одморили од београдске гужве и хаоса - рекао је Маринковић тада за емисију "Премијера".
О животу у Хрватској
Подсетимо, Маца је истакао да му живот у Хрватској јако прија.
- Новост је да више нисам Сремац, већ Истријан. Да не бих ишчекивао дан када ћу кренути на море, одлучио сам да бацим сидро у Истри, преко пута Бриона. Дом није место где си рођен, већ где сви твоји покушаји бекства престају. Верујем да је ово коначна дестинација. Волим море, људи су дивни, Италија је близу, Италијане обожавам – имају стила, укуса, одличну храну. Будим се без нотификација, сликања кафе и дељења савршених тренутака с људима које и не познајем. Дан почињем и завршавам молитвом. То ми је једина нада, утеха и спас у овом општем лудилу. У својој новој представи имам реченицу: „Сутра никоме није обећано“. Морамо се бавити суштинским стварима - рекао је он за "Стори" и додао:
- Покушавам да се не навикавам на неправду. Без обзира на то колико те друштво тера да се на њу навикнеш, против ње се мораш борити. Ако не ставиш тачку на време, сваки следећи зарез ће те болети. Немам пардона. Један је живот, зашто бих га трошио узалуд. Нећу, ваљда, да дођем кући, погледам се у огледало и пожелим да сам себе пљунем. Предрасуде немам, али имам ставове, аргументе о којима можемо да разговарамо. Уколико имаш аргумент више и ако ме њиме убедиш да грешим, извинићу се и променити мишљење. Нема код мене – свиђа ми се или не свиђа. То је питање укуса, перцепције, било чега, али знам шта је људски и шта није, шта је морално, а шта није .
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
