Вељко Кузманчевић у интервјуу открио детаље одрастања у Сремској Митровици и родитељима, оцу којем од сахране није отишао на гроб и мајци која је увек причала са њим, а једном приликом чак звала полицију.
Композитор Вељко Кузманчевић је годинама у складном браку са креаторком Верицом Ракочевић. Медији су годинама писали о разлици у годинама и њиховом животу у природи, а сада је Кузманчевић открио и бројне детаље из свог живота.
Кузманчевић је открио како су се упознали његови родитељи, али и како га је мајка у "дувачком периоду", пријавила колеги из полиције.
"Моји родитељи су се упознали у Сарајеву док ми је отац студирао на ликовној академији, а мајка је студирала економију и њих двоје су се још тада упознали и богами забављали су се они добрих једно шест-седам година пре него што су се венчали и пре него што сам се ја родио".
Присећајући се детињства и музичких почетака, Вељко се осврнуо на Житни трг у Сремској Митровици, где је међу римским ископинама проводио школске одморе и маштао о великим симфонијским оркестрима:
"Кад размишљам о Сремској Митровици највише ме успомене везују и прва слика ми је тај Житни трг који је био код музичке школе и данас је, то су у ствари ископине римске које су ту и које смо ми као деца прихватали и схватили као једно игралиште, јер ми смо... Не знам како је данас у школама, али ми смо раније имали и то неко време да се сакупимо пре часа па да се ту дружимо, па да се обави час, па онда има тај као неки одмор, па за време тог одмора ми смо проводили ту на тим ископинама и све је то део детињства и неки лепи тренуци бар за мене, јер сам ја од тог тренутка у ствари ушао у свет маште и у свет музике. Како су године пролазиле, када сам направио и свој први бенд који је састављен од мојих другара, баш са својом пријатељицом с којом сам се и скоро чуо, која је мој корепетитор и пијаниста била и цео живот смо заједно радили и сарађивали... Баш сам са њом као клинац седео и тако смо разговарали да л' ће једног дана да се створе могућности да се направи неки концерт са неким великим симфонијским оркестром. Замисли тај звук тог великог оркестра, јер ја сам писао по потреби, је л' то био квартет, квинтет или некад је бројао седморо, осморо људи, зависи од потребе за инструментима, за солистима, и онда смо увек тако маштали да л' ће се једном догодити и, ето, хвала Богу, после толико година кренуло је прво са мањим оркестром. Први мој значајнији наступ је био са Краљевским гудачима Свети Ђорђе, који је имао око 20 чланова и то је заиста у том тренутку било јако значајно за мене и драго ми је што је баш тај концерт одсвиран у Сремској Митровици. Некако сам се ја, то је било 2005. године, некако сам се ја на тај начин опростио онако заправо и од свог града и од тог дела детињства и неких ствари које сам проживљавао док сам тамо живео.
"Отац је био војно лице, вратио се са ратишта другачији"
Вељков отац Лазар био је уметник, али и човек кога материјално уопште није занимало.
"Отац је био неко ко је заиста био слободан духом и његов начин живота, он није о томе говорио никад. Он је просто својим понашањем и начином живота то показивао. Он је живео живот заиста тако. Док је био млађи био је боем. Касније, када је ушао у неке озбиљније године и када се нажалост десило да је имао један тежак инфаркт и после тога озбиљан здравствени проблем који га је пратио до краја живота, он је свој живот апсолутно преокренуо наглавачке и отишао је на Фрушку Гору, тачније у Врдник где је купио једну кућу мању где је направио атеље себи и ту је провео последњих 20 година живота, али слободан духом, без свакодневних тема, политике и било чега. Мислим да је тих последњих његових 20 година он заправо живео најслободније и онако како је можда требало да живи од почетка. Сви знамо да смо имали те тешке године које су биле ратне и које су носиле са собом низ проблема. Он је човек који је можда на неки начин жртва тог времена утолико што је, поред тога што је био сликар и уметник, био и војно лице. И просто је била ситуација таква да је отишао на ратиште и вратио се кад се све то завршило, али се вратио другачији.
Мајка из СУП-а му довела колегу полицајца
Насупрот оцу уметнику, мајка је била рационална, запослена у СУП-у и стуб породице:
"Мајка је доста рационалнија, строжија, али је увек инсистирала на разговору. Са мном је сате проводила разговарајући јер није било поента да ми наметне некакву врсту васпитања, него је била поента да ја схватим. То је био тај једини начин, јер је она то и схватила и увек се трудила да са мном разговара да бих ја разумео, а не да бих прихватио њено мишљење. И то је у ствари била поента. Посао који је млео и свакодневница јој није дозвољавала и није имала време за то, али ево сада, од када је у пензији већ годинама, рецимо, она је почела да прави мозаике. Почела је да се бави неким лепим и креативним стварима за које није имала времена јер је практично она носила кућу. И у сваком смислу она је била ту да се брине и о породици и о свему, нарочито тих година ратних када је у нашу кућу дошло још доста људи".
Потом се присетио и драматичног момента када му је мајка у средњој школи пронашла недозвољене супстанце.
"Тих година то је стварно било толико доступно и било је просто свуда у друштву и када је то пронашла покушала је са мном да разговара, ја сам нормално причао да није, па све оне глупости, али није то дуго трајало. Она је одмах позвала свог колегу и рекла: "Пошто нећеш да разговараш са мном, разговараћеш онда са ким треба". И буквално је то урадила. И данас сам јој много захвалан на томе јер мислим да је то био тренутак када, можда су они то негде знали, осећали, ја сам то увек говорио, мој дувачки стаж је био јако кратак, али доста интензиван. Можда неких годину, годину и по дана да сам то користио, али данас сам јако захвалан на томе зато што начин на који је то урадила... Нисам се ја, да се разумемо, нисам ја уплашио полицајца јер немам ја седам година у том тренутку, али некако тај осећај да је она спремна да уради то сада, ја знам на шта би онда још била спремна", истакао је Вељко.
"Нисам био на његовом гробу од кад је била сахрана"
Као посебно важан тренутак са оцем, Вељко Кузманчевић је издвојио концерт у Београду:
"То је био концерт у Народном позоришту, на великој сцени, мој концерт "Генезис". Било је, ето, то је нажалост последњи концерт на ком је он био и где је могао да ме чује и наравно да је био бескрајно поносан што сам ја на сцени у Народном и што је ту један велики симфонијски оркестар и што је све то тако изгледало визуелно и тако је звучало. Нажалост то је последњи концерт на ком је он био. Ваљда су и то тренуци када наши најдражи, најмилији не буду ту током нашег живота када остварујемо неке успехе или неке зацртане циљеве. И онда када нису ту, колико ми се пута... Требало ми је сигурно једно две-три године да прође да када се деси тако нека битна ствар у мом животу, небитно да ли је лепа или је ружна, требало ми је времена, све кренем за телефон па се чујем са мајком, са Верицом јавим прво, и кренем њега да окренем... А није ту...
На крају, Вељко је искрено објаснио због чега никада након сахране није посетио очев гроб.
"Имам јако специфичан однос према његовом одласку и он за мене никада није отишао у смислу да... Новинар један је од мене инсистирао да дефинишем моју одлуку и чињеницу да нисам био на његовом гробу од кад је била сахрана. На то немам никакав конкретан одговор сем оно што заиста ја осећам и како ја гледам на те ствари, да од тог тренутка када он више није међу нама ја осећам да је његов дух и његово присуство управо на тој Фрушкој Гори. Није ми на тој локацији где сам био на сахрани. Мене јаке емоције вежу за ту Фрушку гору, за ту моју равницу и за тај Срем. И ја када имам највећи проблем у животу, ја га решавам тако што одем, седнем на мотор и провозам се до Фрушке Горе. Изађем тамо горе на Змајевац, седнем, попијем једну кафу, одседим, ћутим, гледам у ону природу и вратим се", испричао је Вељко Кузманчевић у емисији "На терапији са Славицом Ђукић Дејановић".
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
