Српска православна црква 20. октобра обележава празник посвећен Светим мученицима Сергију и Вакху који је у народу познатрији као Срђевдан.
Судећи према броју цркава Свети Сергија и Вакха у приморју и залеђу јужног Јадрана, Срђевдан је у средњем веку био распрострањен празник, са вероватно знатним учешћем становништва у обележавању те крсне славе.
Обичаји на Срђевдан
Стари је обичај да се на тај дан за украшавање користе палмине гранчице. На другим просторима Блиског истока, услед вековне доминације ислама, њихов култ је замро како је нестајало хришћанског становништва, па је већина некадашњих цркава претворена у џамије. Превласт друге религије није избрисала прастаре народне обичаје, па Св. Сергија пустињски номади и данас сматрају својим заштитником.
Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако среда или петак нису дани славе.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Верује се да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке.
Предање казује да Свети Срђа, на свој дан, обилази све опанчаре, обућаре и са њима прославља, односно празнује. Према народном веровању овај дан се узума и као природна граница између јесени и зиме.