Максић је истовремено посвећен породици и животним вредностима које обликују његову професионалну и личну филозофију.
Детињство Јова Максића обликовало се у малој сеоској средини подно Динаре, у селу Плавно код Книна, где је породица живела због очевог свештеничког службовања. Рани период живота описује као време потпуне слободе и радости, када је готово читаво село било простор за игру и маштарије. У таквој атмосфери формирала се његова емотивна структура — везаност за заједницу, топлина породичних односа и захвалност за једноставне ствари.
Сећа се да су се деца окупљала на ливадама, правила импровизоване игре, а дани пролазили без журбе и безбрижно, уз осећај да је све могуће.
Основну школу завршио је у Плавну, док га је средња школа одвела у Книн, тада највеће урбано средиште региона. Управо у тим тинејџерским годинама јавило се интересовање за глуму, а у Книну је упознао и девојку која ће касније постати његова животна сапутница.
Рат, раздвојеност и стварање породице
Почетком деведесетих, када су политичке и ратне тензије потресале бившу Југославију, живот Јова Максића и његове породице нагло се променио. Рат му је ускратио младост, а највише га је погодила раздвојеност од највеће љубави, девојке из Книна. Године страха, неизвесности и привремених селидби постале су део свакодневнице, али судбина их је касније спојила. Након рата, у Бањалуци су се случајно срели и наставили где су стали — а убрзо затим венчали се и започели заједнички живот у Београду.
У новој средини добили су ћерку Исидору 1997. године, док је Јово још студирао завршне године глуме, балансирајући између академских обавеза, очинства и егзистенцијалних брига. Четири године касније родио се и син Растко, чиме је породица постала његова највећа животна вредност и мотивација да истраје у послу који тада још није пружао сигурност.
Период током студија био је посебно захтеван. Уз редовне обавезе на факултету, повремено је радио физичке послове како би обезбедио егзистенцију породици — најчешће на грађевини, на мешалици, код пријатеља који је имао фирму. О том искуству Максић је рекао:
„Играо бих једну или две представе у позоришту месечно, а у међувремену сам радио на грађевини. На мешалици, ма све послове које је требало. Научио сам много заната и мислим да од тога има много користи. Онда сам, када је прошло неко време, схватио да моје време тек долази.“
Професионалну стабилност омогућила му је стипендија коју је добио захваљујући разумевању професора Предрага Бајчетића, што му је омогућило да се посвети глумачком сазревању и без сталног финансијског притиска приведе студије крају.
О свом родитељству и породици често је говорио с мером и топлином:
„Рано сам засновао породицу и то ми је дало снагу. Од плакања и кукања нема ништа. Имао сам 24 године кад се родила Исидора, син се родио четири године после. Касније, кад смо добили децу, ништа нам више није било тешко.“
Данас Јово Максић живи у Београду, где је изградио и професионални и лични живот, али вредности из детињства и рана одговорност према породици и даље су његов ослонац — скромност, солидарност и посвећеност остају темељ његовог живота и рада.
Образовање
Иако је позориште волео још у средњој школи, тек је одлазак на пријемни испит на Факултет драмских уметности — на који је отпутовао сам, без знања породице — означио озбиљнији корак ка глумачком позиву. Током студија је, упркос ратним околностима и тешкој породичној ситуацији, истрајавао у раду и редовно полагао испите. Дипломирао је 1998. године.
Позоришна каријера
На трећој години студија постао је стипендиста Народног позоришта у Вршцу. Од 1997. године члан је ансамбла Малог позоришта „Душко Радовић“, где развија препознатљив сценски израз. Од 2016. године је првак драме Београдског драмског позоришта. Позориште сматра својим главним глумачким простором, а међу награђенијим улогама издваја се представа „Бунар“.
Телевизија и филм
На екрану је активан од 2004. године, а шира публика га зна из пројеката као што су „Исцелитељ“, „Кости“, „Црна свадба“, „Тајне винове лозе“, „Клан“, „Дара из Јасеновца“ и др. У јавности остаје првенствено препознат као позоришни глумац.
Породица као ослонац
Максић никада није скривао да је веома млад постао супруг и отац, али је управо у тој раној одговорности пронашао снагу која га је водила кроз најтеже периоде живота. Говорио је да му је породица била и утеха и путоказ, нарочито у тренутку када се тек сналазио у Београду, студирао, радио и покушавао да се пробије на глумачку сцену.
„Био сам на трећој години Академије, дете је било на путу и покојни професор Бајчетић се забринуо и рекао: ‘Ти мораш од нечег да живиш’. Он и ФДУ су ми изашли у сусрет да потпишем први уговор са позориштем у Вршцу.“
Тај уговор омогућио му је да постане стипендиста позоришта у Вршцу, где је 1. октобра 1996. године одиграо своју прву професионалну премијеру — датум који памти јер се баш тог дана родила његова Исидора. За њега, то је био тренутак у којем су се приватни и професионални живот симболично спојили.
Борба за егзистенцију
Иако је већ тада имао прилику да глуми, у реалности то није било довољно да издржава породицу. Позориште у којем је играо организовало је представе по два или три пута увечер, али се и поред тога једва састављао крај са крајем. Зато је морао да ради оно што би многи сматрали „другим животом“ — физичке послове на грађевини.
„Играо бих једну или две представе у позоришту месечно, а у међувремену сам радио на грађевини. На мешалици, ма све послове које је требало. Научио сам много заната и мислим да од тога има много користи.“
Радио је напорно, али без жаљења. Сматрао је да човек мора да прође кроз различита искуства да би сазрео, а посебно да би постао бољи глумац. Зато је и тада, када је најмање имао, покушавао да у свему пронађе нешто корисно. Пријатељ код кога је радио давао му је чак и већу дневницу уз образложење:
„Ти си глумац, не можеш да имаш дневницу као обичан радник.“
То је, према сопственом признању, носио као гест поштовања и подршке у годинама када је мало тога долазило лако.
Стрпљење, упорност и каснији успон
Иако су му рани радови доносили само најосновнију сигурност, Максић је временом почео да осећа да се труд исплаћује. Говорио је да ни у једној фази каријере није желео да прескаче степенике, јер је веровао у природан ритам сазревања. У једној изјави је врло јасно описао свој однос према напретку:
„У једном моменту сам схватио да не треба бити нестрпљив и да ће све ићи својим током. Мислим да је током моје каријере све ишло баш брзином којом треба.“
Како је време пролазило, позоришне улоге су му доносиле све више простора и препознатљивости, а касније је постао широј публици познат захваљујући остварењима као што су „Дара из Јасеновца“, „Олуја“, „Тајне винове лозе“, „Кости“, „Клан“ и друга. Ипак, без обзира на запажене улоге, најтежи део пута остао му је урезан као темељ свега што је касније постигао.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
