Марлен Дитрих рођена је као Марија Магдалена Дитрих 27. децембра 1901. у Берлину.
Била је немачко-америчка глумица, певачица и једна од најпрепознатљивијих културних икона 20. века. Њена каријера, која је почела у немачком позоришном и филмском окружењу 1920-их, развила се у међународну славу у Холивуду, а касније и у јединствену кабаретску каријеру која је трајала деценијама.
Детињство и почетак каријере
Одрасла је у Берлину, у породици у којој је отац Луис Ерих Ото Дитрих, полицијски поручник, умро када је била дете, након чега је мајка Вилхелмина Елизабет Џосефин поново ступила у брак са Едуардом фон Лошом, који је такође рано преминуо. Детињство је провела између дисциплине грађанске породице и уметничких амбиција које су је рано привлачиле. Већ као тинејџерка, показивала је интересовање за музику, посебно виолину, као и за сцену и књижевност.
Током школовања, покушала је да се усмери ка музичкој каријери, али због повреде зглоба није могла да постане професионална виолинисткиња. Упркос томе, неко време је свирала у биоскопским оркестрима који су пратили неми филм. Истовремено се интересовала за глуму и покушала да упише драмску академију Макса Рајнхарда, што у почетку није успела, али је ипак добила прилику да ради у његовим позоришним ансамблима као члан хора и у мањим улогама.
У раним двадесетим годинама, почела је да се појављује у немачкој филмској продукцији. Први значајнији филмски наступ имала је 1922. године у филму „Со синд дие Мäннер“, али то није донело ширу препознатљивост. У том периоду, 1923. године, удала се за Рудолфа Зибера, филмског асистента, са којим је добила ћерку Марију Риву, једино дете.
Преокрет у каријери и велики успех
Кључни преокрет у њеној каријери догодио се крајем двадесетих година прошлог века, када ју је редитељ Јозеф фон Штернберг изабрао за улогу Лоле-Лоле у филму „Плави анђео“ (1930). Тај филм је био сниман на немачком и енглеском језику и постао је међународни успех, а Дитрихова је изненада постала светска звезда. Њен лик кабаретске певачице која руши друштвене норме, постао је симбол нове врсте женске филмске хероине.
Након успеха „Плавог анђела“, преселила се у Сједињене Државе и потписала уговор са Парамоунтом. У Холивуду је наставила сарадњу са Штернбергом, који је у великој мери обликовао њен визуелни идентитет. Њихови заједнички филмови укључују „Мароко“ (1930), „Обешчашћена“ (1931), „Шангај експрес“ (1932), „Гримизна царица“ (1934) и „Ђаво је жена“ (1935). За филм „Мароко“, била је номинована за Оскара, што је остала њена једина номинација.
„Облачим се за имиџ. Ни за себе, ни за јавност, ни за моду, ни за мушкарце“, говорила је Марлен, што одражава њен однос према јавној слици и контроли сопственог идентитета. Њена појава у панталонама и мушким оделима, као и андрогини стил, учинили су је модном и културном сензацијом.
Критичари су је често описивали као спој привлачности и дистанце.
Ратне године и кабаре
Током тридесетих година, постала је једна од најплаћенијих глумица Холивуда, али су се њени филмови често разликовали по комерцијалном успеху. У том периоду, почела је и сарадња са бројним познатим редитељима, а касније је глумила и у филмовима са Џоном Вејном и другим великим холивудским именима.
Доласком нациста на власт у Немачкој, одбила је понуде да се врати и ради за немачку филмску индустрију. Због тога су њени филмови били забрањени у нацистичкој Немачкој, док је она 1939. постала амерички држављанин. Током Другог светског рата, активно је учествовала у забављању савезничких војника, путујући по ратиштима и изводећи песме, укључујући и „Лили Марлен“, која је постала симбол тог периода.
За свој ратни допринос добила је Медаљу слободе 1947. године, а француска влада јој је доделила Легију части. Током рата, често је јавно истицала противљење нацизму, што је изазивало подељене реакције, нарочито у њеној родној земљи.
После рата, наставила је филмску каријеру, иако је све више прелазила на споредне улоге. Међу значајним остварењима тог периода издвајају се „Додир зла“ (1958) Орсона Велса и „Пресуда у Нирнбергу“ (1961). Паралелно са тим, развила је веома успешну кабаретску каријеру и постала једна од најтраженијих извођачица уживо на свету.
Од средине педесетих, па све до седамдесетих, наступала је широм света, од Лас Вегаса до Париза, често у луксузним хотелима и престижним дворанама. Њени наступи били су познати по комбинацији певања, сценског израза и пажљиво изграђеног визуелног идентитета. У једном периоду, потписала је уговор вредан 30.000 долара недељно за наступе у Лас Вегасу.
Приватни живот
Њен брак са Рудијем Зибером често је привлачио пажњу јавности због тога што су њих двоје били прилично либерални у свом односу. Наиме, обоје су имали банбрачне везе и нису их крили једно од другог, а Марлен је чак и издржавала свог супруга и једну од његових љубавница, на свом ранчу у Сан Фернанду.
Рудолф Зибер је преминуо 1976. године, а Марлен је у то време радила и није била поред њега, што је касније назвала својом највећом грешком.
Марлен Дитрих повезивана је са бројним познатим личностима, а декларисала се као бисексуалка.
По доласку у САД, Марлен се заљубила у списатељицу Мерседес де Акосту. Упркос томе што је Мерседес била опседнута Гретом Гарбо, Дитрихова ју је обасипала пажњом, шаљући јој толике количине цвећа да је кућа постала претесна. Чак и када ју је Мерседес замолила да престане, Марлен је једноставно купила нове вазе и наставила по старом, непрестано бринући о њеном здрављу и оброцима. Када су шефови студија покушали да је дисциплинују због „неморала“, она им је одбрусила да се у Европи људи воде искључиво привлачношћу, а не полом. Ипак, ова веза се угасила јер је Де Акоста непрестано спомињала Грету Гарбо.
Следећа велика љубав Марлен Дитрих био је Џон Гилберт, који је такође патио за Гретом Гарбо. Иако је Марлен покушавала да му оживи каријеру, он је тонуо у алкохолизам и преминуо је 1936. године. Марлен је била присутна у тренутку његове смрти, али је брзо напустила место догађаја након што је позвала лекара, да би се наредног дана срушила од бола на његовом последњем испраћају.
Француз Жан Габен остао је упамћен као њена највећа животна љубав. Због њега се чак вратила у Европу, упркос његовим неверствима. Иако су раскинули, касније је изнајмила стан у Паризу близу њега. Тада се причало и да је у француској престоници започела емотивну везу са Едит Пјаф, са којом је касније остала толико блиска да јој је кумовала на венчању.
Током педесетих, уживала је у дугој и стабилној вези са Јулом Бринером, који је био очаран чињеницом да је освојио жену о којој је маштао од детињства. Марлен је отворено признавала везе са Џоном Кенедијем, Бернардом Шоом, Џоном Вејном и Џејмсом Стјуартом.
С друге стране, Гари Купер никада није одговорио на њено интересовање. Ремарк јој је посветио роман „Тријумфална капија“ након њихове париске романсе. Иако су је повезивали са Синатром, Чаплином и Кирком Дагласом, о томе је ћутала. Занимљиво је да је гласине о Хемингвеју одлучно одбацила, уз коментар да је он био једини који није желео да спава са њом.
Мистериозан однос са Гретом Гарбо
Како су писали страни медији, Грета и Марлен су се први и последњи пут среле 1945. године на једној приватној забави. Орсон Велс је био тај који их је упознао, али покушај Марлен Дитрих да шармира Швеђанку називајући је богињом је пропао. Грета, која није била склона размени комплимената, само је кратко одбрусила „хвала“ и напустила просторију. У то време, Гарбо се већ повлачила из света филма и жудела за анонимношћу, посебно желећи да избегне било какав контакт са Марлен.
Занимљиво је да је Дитрихова након те вечери прокоментарисала како су гласине о Гретиним огромним стопалима заправо преувеличане. Иако су обе до краја живота тврдиле да се не познају, мало ко је веровао да су се две тако истакнуте фигуре у малом кругу тадашњег Холивуда успешно избегавале пуних тридесет година.
Књижевница Дијана Меклен у својој књизи „Тхе Гирлс“ износи шокантну тврдњу да познантво ове две диве датира деценијама пре Холивуда и укључује страствену, али погубну романсу. Према њеним истраживањима, све је почело у Берлину током снимања немог остварења „Улица без радости“.
Иако је Марлен упорно порицала учешће у том филму и њено име није на одјавној шпици, Меклен тврди да је немогуће не препознати њене очи и специфичну гестикулацију у појединим кадровима. У једној од кључних сцена, Грета Гарбо пада у несвест управо у наручје Дитрихове.
У том периоду, Марлен је била оличење берлинске декаденције – млада, сексуално незасита и већ увелико позната по завођењу жена. Насупрот њој, Грета је била неснађена девојка из сиромашне стокхолмске породице, бивши модел за шешире, несигурна у сопствени идентитет и сексуалност.
Меклен наводи да је Марлен искористила Гретино неискуство, а потом ју је јавно исмевала, називајући је неуком девојком са села, без манира. Таква издаја и јавно понижење наводно су натерали Грету да се заувек затвори у себе и постане опседнута чувањем приватности.
„За обе диве је, по доласку у Америку, било много једноставније да глуме потпуне странце него да се суоче са горким ривалством и болним сећањима из младости", наводи се у поменутој књизи.
Када су обе постале становнице САД, јаз између њих постао је непремостив, а ћутање је било једини начин да сакрију тајну која је, према мишљењу многих, трајно обележила њихове животе.
Културно наслеђе
Марлен Дитрих је била пионирка у рушењу модних табуа, првенствено због ношења панталона у јавности. Својим слободоумним животом и одбијањем да се повинује патријархалним и националним нормама, градила је имиџ снажне и независне жене. Промовишући толеранцију и прихватање различитости, обезбедила је себи статус врхунске геј иконе 20. века, а њен утицај на поп културу остаје непољуљан и деценијама након њене највеће славе.
Њена дугогодишња пријатељства укључивала су и познате уметнике и културне личности, а последње деценије живота провела је повучено у Паризу. Због здравствених проблема и повреда, постепено се повукла из јавних наступа. Последњи филмски ангажман имала је крајем седамдесетих у остварењу "Само жиголо", након чега се у потпуности повукла из јавног живота.
Умрла је 6. маја 1992. године у Паризу. Њена сахрана окупила је велики број људи, укључујући представнике држава и културних институција, а ковчег је прекривен француском заставом и касније пренет у Берлин, где је сахрањена поред своје мајке. Постхумно је добила бројне почасти, укључујући трг у Берлину и признања за допринос уметности и слободи израза.
Амерички филмски институт сврстао ју је међу највеће филмске звезде свих времена, а њен утицај на филм, моду и културу остаје трајан и препознатљив и данас.
Неки од значајнијих филмова у којима је глумила су и "Жена за којом се чезне", "Плава Венера", "Песма над песмама", "Ђаво је жена", "Седам грешника", "Питсбург", "Необично путовање", "Ранч проклетих", "Пут око света за 80 дана", "Сведок оптужбе", "Додир зла", "Нирнбершки процес" и други.
(Нова)
БОНУС ВИДЕО:
