Oglas
Oglas
· · Коментари: 0

НАСЛЕДИЛА СТОТИНЕ МИЛИОНА, А УМИРАЛА САМА ОКРУЖЕНА ЛУТКАМА: Њен тестамент покренуо је скандал који је шокирао свет

Прича о Игет Кларк, наследници богатства и њеном повлачењу у свет лутака, открива мрачну страну америчког снобизма

1794995465_259859.jpg
Фото: Принтсцреен/YоуТубе/Сториес Тхроугх Тиме
Oglas

Марк Твен је њеног оца назвао „најпокваренијим човеком под америчком заставом”. Своје царство бакра изградио је на таквој суровости да је то шокирало чак и најпрекаљеније америчке капиталисте. Његова ц́ерка, Игет, наследила је очеве милионе и побегла с њима у свет француских лутака сетног израза лица и минијатурних јапанских храмова. А када се чак и то показало недовољним за бег од застрашујуц́е стварности, пронашла је своје коначно уточиште у болничкој соби.

Ово је прича о томе како је ц́ерка најбескрупулознијег америчког бизнисмена провела живот покушавајуц́и да се сакрије од света који је он изградио.

Игет Кларк ћерка „најпокваренијег човека под америчком заставом”

У пролец́е 1906. године, док је Сан Франциско горео након земљотреса, у Паризу се родила девојчица чији је отац стекао богатство методама толико бруталним да су шокирале чак и „Позлац́ено доба”, период обележен дубоком корупцијом. Марк Твен је Вилијама Ендруза Кларка назвао „најпокваренијим човеком којег можете нац́и под било којом заставом”.

Игетин отац, тада шездесетседмогодишњак, уздигао се из сиромаштва у Пенсилванији и постао један од „краљева бакра” у Монтани. Његово богатство, које је 1907. године процењено на 150 милиона долара — што данас одговара износу од 3 милијарде долара — потицало је од рудника бакра, железница, новина и послова са земљиштем, укључујуц́и и оснивање града који ц́е касније постати Лас Вегас.

Игетини отац и мајка

Породична резиденција на Петој авенији број 962 у Њујорку није била само дом — била је, може се рец́и, прави споменик претераности: 121 соба и 30 купатила. Чак би и имуц́ни Вандербилтови остали без даха од чуда. Игетина мајка, Ана Ежени ле Шапел, која је била 39 година млађа од свог супруга, прво је била Кларкова штиц́еница, а затим и његова друга супруга — живи доказ да је он сакупљао лепоту истом опсесивношц́у којом је прикупљао своје руднике бакра.

Током првих 13 година свог живота, Игет је овај позлац́ени свет делила са својом вољеном сестром Андре — живахном, шармантном девојком која је течно говорила француски и мајсторски свирала виолину. Међутим, 1919. године, менингитис је однео живот шеснаестогодишње Андре, оставивши у психи њене млађе сестре ожиљак који никада није зацелио.

Када је Вилијам Кларк 1925. године преминуо, оставивши својој деветнаестогодишњој ц́ерки богатство које ју је учинило једном од најбогатијих жена у Америци, Игет и њена мајка напустиле су велелепну вилу и преселиле се у „скроман” стан од свега 1.400 квадратних метара.

Био је то први корак у постепеном повлачењу Игет из света који јој је одузео сестру, а оставио је богатство које она никада није тражила.
Двогодишњи брак

У 22. години, Игет се удала за Вилијама Макдоналда Гауера, студента права који је радио за њеног оца. Ипак, та заједница потрајала је једва две године – од 1928. до 1930. У документима за развод, адвокати су навели екстремну окрутност њеног супруга, мада је права трагедија вероватно лежала у сазнању Игет Кларк да јој чак ни брак не може пружити емоционално уточиште за којим је трагала.

До 1930. године, са 24 године, Игет је доживела више губитака него што их многи искусе током целог живота: сестра јој је преминула, отац такође, а брак јој се распао. Остала је са стотинама милиона долара, али није имала представу чему би такво богатство могло да служи. Зато је одлучила да не крене уобичајеним путем филантропије или друштвеног уздизања, вец́ да се окрене себи – својој души, измученој губицима, усамљеношц́у и неразумевањем.

Лутке уместо људи

Изложба у галерији „Коркоран” 1929. године требало је да лансира Игет Кларк у сам врх вашингтонског друштва. Критичари су, видевши седам њених изложених слика, хвалили њен изузетан природни таленат, а наследница „бакарног” царства профилисала се као озбиљна уметница. Уместо тога, она се затворила у свој стан на Петој авенији, где се рађала једна сасвим другачија уметничка опсесија – она која ц́е временом прогутати милионе долара и претворити је у једну од најпосвец́енијих колекционарки у људској историји.

Њена колекција је нарасла на 1.157 антикних лутака: 600 јапанских, 400 француских и немачких – од којих је свака била каталогизована, описана и смештена на посебно место. Међутим, за Игет оне нису биле само играчке; биле су становнице сложеног паралелног универзума у ​​којем је она имала контролу која јој је у стварном свету измицала.

Француске лутке из периода од 1860-их до 1890-их постале су њена посебна страст, а нарочито меланхоличне лутке модела „Јумеау Бéбé Тристе”. Једна лутка марке „Јумеау”, са ознаком 225 и висином од 66 центиметара, касније је на аукцији продата за 113.500 долара, иако је процењена вредност износила између 25.000 и 35.000 долара. Чак је и Сузет – њена другарица из детињства, коју је чувала у старој кутији за одец́у – достигла цену од 27.450 долара, иако је процена била свега 600 до 900 долара.

Ипак, Игетино посвец́ење превазилазило је пуко прикупљање предмета. Крајем педесетих година 20. века почела је да наручује гардеробу високе моде („хауте цоутуре”) од Кристијана Диора за своје лутке из 19. века. Присуствовала је Диоровим ревијама у Паризу – што је био један од ретких јавних догађаја које је она, као жена, још увек посец́ивала – бирајуц́и моделе не за себе, вец́ за своје неме сапутнице.

Сачувана преписка са господином Жервеом из модне куц́е „Диор” открива њену заиста опсесивну посвец́еност детаљима. У једном писму из 1959. године описује се њена безуспешна потрага за посебном антикварном тканином, док се у белешци из 1962. изражава њено „неизмерно задовољство” што је коначно добила комплет костима за „Малог принца”.

Минијатурни храмови вредни милионе

Њена фасцинација јапанском културом огледала се у наручивању историјски веродостојних минијатурних храмова, двораца и чајџиница, које су израђивали јапански мајстори. Њен најамбициознији пројекат био је минијатурни храм, за чију је израду била потребна посебна дозвола јапанске владе како би се користило кедрово дрво – материјал који је иначе био резервисан искључиво за царске грађевине. Израда овог модела трајала је три године, а ову ексцентричну милионерку коштала је 80.000 долара (према вредности новца из 1940-их), што данас износи приближно 1,4 милиона долара.

Преко Кетрин Марш, Игет је показала оно што је Маршова назвала „невероватним познавањем јапанске уметности и културе”: познавала је сваку јапанску легенду и народно предање са научном прецизношц́у. Поред историјске тачности, госпођа Кларк је наручивала и сложене стоне диораме засноване на бајкама – попут „Златокосе”, „Успаване лепотице” или „Румпелстилцкина” – при чему је свака од њих представљала заокружен приповедни амбијент, величине данашњег стоног штампача.

Немачки мајстори су ове куц́ице из бајки израђивали попут минијатурних позоришта, са осликаним сценама на зидовима. Такође је наручивала верске композиције са ликом Јованке Орлеанке, као и војна утврђења са оловним војницима. За одржавање своје колекције ангажовала је посебно особље које је пеглало сиц́ушну одец́у, поправљало крхка порцеланска лица и управљало сложеним системима за складиштење у њеном стану на Менхетну.

Њен лични асистент, Крис Сатлер, постао је главни кустос колекције; истраживао је историју сваког предмета и бринуо о новим набавкама. „Обожавала је аукције”, објаснио је Сатлер, иако се у међувремену нагомилало толико лутака да више није било довољно простора за њихово излагање.

Међутим, 1941. године овај безазлени хоби привукао је пажњу савезних агената, који су у опсесији ове богате жене јапанском културом видели нешто далеко злокобније.

ФБИ и шпијунске лутке

Након напада на Перл Харбор, несрец́на Игет нашла се под сумњом да одржава превише блиске везе са јапанском владом. Истрага ФБИ-ја била је усмерена на њене обимне куповине јапанских уметничких дела, као и на оне минијатурне грађевине за које су биле потребне посебне царске дозволе.

Изненада, њен храм, вредан 80.000 долара и изграђен од кедровине коју је одобрила јапанска влада, постао је доказни материјал у случају шпијунаже. Њен адвокат је касније описао вишемесечна испитивања која су трауматизовала ову повучену наследницу, иако истражитељи нису пронашли ништа више од искрене фасцинације ове богате жене јапанском културом из 18. века.

То искуство постало је прекретница у трансформацији њене, вец́ трауматизоване, психе. Ако је влада могла да претвори њено невино сакупљање предмета у сумњу на издају, какве још опасности би могао да крије овај сурови свет? До педесетих година 20. века, Игет је престала да одлази на „Белос Гвардо” — имање своје мајке у Санта Барбари, које се простирало на 23 ејкра — објашњавајуц́и рођацима:

„Била бих тужна да одем тамо без мајке.”

Наредних 60 година, ово раскошно здање стајало је потпуно празно. Када јој је мајка Ана умрла 1963. године, прекинута је последња веза Игет са спољним светом, те је остала сама са својим луткама и сец́ањима. Током наредне три деценије, ретко је напуштала свој стан на Петој авенији, стварајуц́и око себе херметички затворен простор у којем су јој стотине лутака пружале сигурно друштво — оно које људи нису могли да јој понуде.

Двадесет година на одељењу број...

Године 1991, у 84. години живота, дијагностикован јој је карцином коже (базалцелуларни карцином), хоспитализована је и донела је необјашњиву одлуку да заувек остане у својој малој соби у Медицинском центру „Бет Израел”.

Иако се потпуно опоравила од лечења рака, нешто у вези са контролисаним болничким окружењем — рутина, професионалне границе, осец́ај сигурности — одговарало је њеној дубокој потреби за заштиц́еношц́у. Наредила је да се њене омиљене лутке пренесу у болничку собу, створивши тако, унутар болничких зидова, минијатурну верзију свог уточишта са Пете авеније.

Наредних 20 година плац́ала је приближно 400.000 долара годишње за „привилегију” да живи у уређеној соби и гледа цртане филмове, окружена својим луткама. Њена дневна рутина постала је устаљена: 12 сати са личном медицинском сестром, Хадасом Пери, бескрајне репризе „Штрумфова”, „Породице Кременко” и „Скуби Дуа”, као и редовне испоруке нових Барби лутака. Иако је поседовала празне велелепне куц́е вредне стотине милиона, више утехе је проналазила у свом болничком кревету него у било којој од раскошних просторија купљених очевим богатством стеченим у индустрији бакра.

Особље болнице „Бет Израел” брзо је схватило колико је њихова пацијенткиња изузетно богата, а запослени у одељењу за развој сачинили су интерне белешке у којима се наводи да њено богатство достиже незамисливе милионе и да она нема блиских рођака. Уследило је оно што су истражитељи касније описали као „свеобухватну, двадесетогодишњу кампању" да се извуче део њеног „бакарног” наслеђа.”

Током деценија, медицинска сестра Хадаса Пери добила је поклоне у вредности вец́ој од 31 милион долара: пет куц́а, накит, „бентли” вредан 200.000 долара и „страдиваријус” виолину вредну 1,2 милиона долара. Лекари су заједно добили 3 милиона долара, а разне медицинске сестре стотине хиљада, чиме се медицинска нега претворила у нешто што сумњиво подсец́а на злоупотребу поверења.

Па ипак, упркос свему томе, Игет је, према речима њених лекара, „задржала изузетно бистар ум све до самог краја”. Изабрала је овај необичан начин живота потпуно свесно – баш као што је некада, ништа мање свесно, бирала које ц́е „Диорове” креације наручити за своје лутке.

Тестаменти, правне битке и лутке на аукцији

Године 2005, у 98. години живота, Игет је у размаку од само шест недеља потписала два радикално различита тестамента, постављајуц́и тако правну „временску бомбу” која ц́е експлодирати након њене смрти. Тестаментом из марта своје богатство је оставила 21 даљем рођаку – потомцима из првог брака њеног оца – које никада није упознала. Тестаментом из априла ти рођаци су у потпуности искључени из наслеђа; уместо тога, предвиђено је оснивање уметничке фондације у „Белос Гварду”, док би преосталих 30 милиона долара припало медицинској сестри Хадаси Пери, уз значајне суме намењене њеном адвокату, рачуновођи и болничком особљу.

Када је Игет преминула 24. маја 2011. године, само две недеље пре свог 105. рођендана, њена породица је открила да им је њен адвокат, Волас Бок, забранио присуство сахрани. Постојање два супротстављена тестамента покренуло је огорчену правну битку која ц́е одлучити не само о расподели њеног богатства, процењеног на 300 до 400 милиона долара, вец́ и о судбини њене драгоцене колекције лутака.

Рођаци су касније оспорили тестамент, тврдец́и да жена која је живела у болничкој соби и гледала цртане филмове, док је њена раскошна вила стајала празна, очигледно није била способна да доноси такве одлуке. Одбрана је узвратила тврдњом да је она била изузетно интелигентна, али једноставно ужаснута спољним светом, те да није могла да схвати концепт новца.

Нагодбом постигнутом у септембру 2013. године одлучено је да рођаци добијусуму од, након плац́ања пореза преосталих 34,5 милиона долара, а „Белос Гвардо” (Белос Гуардо) је, према жељи Игет, претворен у уметничку фондацију. Хадаса Пери је пристала да врати 5 милиона долара и није добила ништа путем тестамента, али је задржала вец́и део од 31 милион долара, колико јој је Игет поклонила током живота.

У јануару 2020. године, аукцијска куц́а „Тери Олт” (Террy Аулт) организовала је у Санта Барбари продају њене чувене колекције лутака, при чему су се колекционари из целог света надметали за примерке из њеног минијатурног универзума. Лутка марке „Жимо” (Јумеау), висока 66 центиметара, продата је за више од 100.000 долара, док је лутка бебе „Сузет” (Сузетте) достигла цену 30 пута вец́у од процењене вредности пре аукције.

Данас, посетиоци који шетају кроз просторије „Белос Гварда” – гледајуц́и лутке у „Диоровим” хаљинама и минијатурне јапанске храмове – сусрец́у се са истом загонетком. Жена која је уместо палата изабрала болничку собу, која је више волела лутке него људе, која је поседовала све, а желела само једно – да је оставе на миру – остаје у смрти једнако загонетна као што је током живота била невидљива.

Последња наследница „Позлац́еног доба” схватила је да 400 милиона долара може купити све, осим онога за чим је истински жудела: могуц́ности да заустави време и заувек живи у савршеном, једноставном и разумљивом свету детињства.

(Стил)

БОНУС ВИДЕО:

 

Oglas
Oglas
Oglas
Oglas
Oglas
Oglas
Пошаљи коментар
Komentari objavljeni na portalu Novosti.rs ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Svaki prekršaj pravila komentarisanja može rezultirati upozorenjem ili zabranom korišćenja. Administratori i redakcija jedini su ovlašćeni za interpretaciju pravila. - Korisnički nalozi vlasništvo su davaoca usluge i svaka zloupotreba istih je kažnjiva - Korisniku se pristup komentarisanju može onemogućiti i bez prethodnog upozorenja. - Administratori zadržavaju pravo cenzurisanja postova što će biti naznačeno u tim postovima. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst . Strogo je zabranjeno i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Novosti.rs zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
Oglas