Мили се присетио како је некад живео
Александар Милић Мили је на домаћој музичкој сцени присутан неколико деценија, а за све те године, упркос огромној популарности, успео је да за себе задржи неке детаље из живота, те да се о његовој интими и прошлости мало или скоро ништа не зна, а својевремено је за Курир причао о свему.
- Када је кренуо рат, то је била прва велика трагедија у мом животу. Тај национализам, ескалација сукоба и подела народа ко коме припада, за мене је то био тотални пораз - и мој лични и свега онога што сам научио, видео и знао. То је кренуло из Хрватске, па сам ја прешао у Сарајево, па се то десило и тамо, и цео тај рат и све то сам јако тешко поднео. Из Сарајева сам дошао у Београд, буквално без ичега. Моја породица није имала апсолутно ништа. У тај наш стан је ушао локални политичар Бранимир Главаш, али кад су такве ствари у питању, мораш гледати напред, гледање уназад те само спречава у напредовању. Никад се нисмо судили с њим, није било потребе.
- Тамо је сад неки други власник, колико знам. Тај стан где смо живели био је најпре запаљен, ту су нам нестале све наше породичне успомене, зато немам фотографије из детињства, све је нестало. После смо то санирали, а онда су моји родитељи отишли за Београд, да тата посети мог стрица. Ја сам био тада у Сарајеву, а Иван у Италији. Тада ситуација у Осијеку ескалира, било је мртвих, рекли су им да више није безбедно да се тамо враћају. Они остају у Београду, са том гардеробом коју су понели за два дана, ево, цео будући живот. Тата је почео да ради, одмах је нашао посао.
- Касније га је позвала Влада Зимбабвеа да води клинику у Африци и они одлазе десет година у Африку, где сам ја ишао стално кад је овде почињала јесен и зима, а тамо пролеће и лето. Ми смо тада могли себи да приуштимо једино кућу у Рушњу, 30 километара од Београда, а ја сам прешао кад сам био у граду, код моје сестре Милице. Имала је мали стан, спавао сам поред неке пећи. Имао сам и гитару са три жице, две године сам све хитове на њој компоновао и нисам хтео да је мењам.
- Онако сам самцит у Београду, а имао сам све у животу и то сам изгубио због рата, мислио сам да од тога нема ништа горе. Све ме је то јако потресло, мада се то на мени није видело. И кад сам помислио да нема ништа горе од тога, мени су дијагностиковали малигну болест. Ја 1992. целу ту годину дана проводим у борби са болешћу, четири-пет пута сам колабирао, било је питање да ли ћу преживети иако сам цео живот био спортиста, гимнастичар. Ваљда је та промена психолошки утицала на мене. То је за нас било страшно, у тој најгорој ситуацији у којој смо се нашли, дешава се нешто још сто пута горе.
- Макар смо дотад сви били живи и здрави, а сад нема ни тога. Моји родитељи су ту одиграли велику улогу, не показујући страх, гледали су на све позитивно и на крају се тако и десило. Иначе, док сам још био на хемиотерапијама, завршавао сам и годину факултета. Са отеклим рукама и браунилама ишао сам на факултет, а када сам оздравио отишао сам за Праг да студирам, где сам дипломирао бизнис администрацију - одсек маркетинг. У Прагу сам имао толико новца да могу да преживим 25 дана. Сналазио сам се како сам знао, свашта сам радио, и добро и лоше, да бих преживео.
- Кад више нисам имао за студентски дом, који је био ужасан, упознао сам се с једним другом Грком, који је студирао медицину, он ме је примио у свој стан. Нисам имао пара ни да продужим визу, како бих завршио дипломски рад. Имао сам 12 марака у џепу и био сам мртав гладан. Постојале су две опције: да одем да једем и седнем на воз за Београд или да одем у "Атријум", најлепши хотел у Европи и да наручим себи коњак и да уживам. То сам и урадио, у Београд кад сам стигао возом, само што се нисам онесвестио од глади, цуцлао сам јакну остатак пута.
Иначе, Мили се сећа како је некад живео.
- Ми смо били једна финансијски стабилна породица, одрастао сам у стану од 400 квадрата у центру Осијека, имао сам свој парк са фонтаном. Мами и тати је било неугодно да узму нов сређен стан, пошто су дошли из Београда, па су узели један стари руиниран, који им је болница доделила. Касније се испоставило да је тај стан био банка у време Краљевине Југославије, само моја соба је имала 60 квадрата. Ту је владала нека позитивна селекција, то је био град за аристократију и за забаву аристократије, имао је најлепши коњички клуб и паркове. Из Пеште и Беча су људи долазили да у Осијеку праве балове, да се забаве и проведу. Социолошке разлике су се примећивале и селектовале углавном на неком интелектуалном нивоу. Новац тамо никад није било средство које је одређивало ниво у друштву, мени је то остало и до данас.
Он додаје да је остао без ичега и то преко ноћи, те да му је касније све спаљено.
(Курир.рс)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
