Миланка Удовички привлачи огромну пажњу где год се појави и дан данас. Облачи се од кад зна за себе у стилу који је сама осмислила. Никада се не чешља и пуши је лулу. Сасвим случајно је славног дизајнера Филипа Старка запањила патикама, које у том тренутку нико није знао ни да направи, а камоли да обуче. Да је могуц́е, сигурно би јој у личној карти писало „рођена са стилом“.
И поред два одбрањена доктората, из руског и оријенталних језика стечених на Сорбони, код ментора Данила Киша, она је отишла у свет моде. Постала је модни креатор, костимограф и члан УЛУПУДС-а. Хтела је да буде лекар хуманиста, а догодиле су јој се уметност и естетика. Тражили су је и људи са филма, она није хтела глумачку каријеру. Узалуд јој је Роже Вадим предлагао место нове Брижит Бардо, а Кери Грант позивао на плес. И Црњански је, каже, био озбиљан у намери да се с њом одвезе у град светлости.
Од када је после прве године Филозофског факултета у Београду, почетком шездесетих, отишла у Париз на школовање, уздуж и попреко је прошла Земљиним шаром. Била је у друштву са књижевницима, сликарима, славним редитељима. Нису је заобилазиле ни крунисане главе, ни Титови политичари, дипломате и шпијуни. Од свега у Миланкиној глави, данас, остале су само слике. Толико их је да се преливају као Дунав у Земуну, који је, поред свега, остао животна база ликовне уметнице.
Из Господске улице она је кренула у бели свет. Готово четири деценије, уметница јој се, међутим, непрестано враћа. У последње време све чешће. Ту познаје све. Сваки камен, ћошак и сваког човека. И њу знају сви. Од продавачице кокица, на почетку, до дунавских аласа. Признају јој како су је некада посматрали како протрчава улицом. "Живела си живот за све нас", коментари су који стижу до уметнице.
Породична кућа Удовичких добро је позната свим староседеоцима у Земуну. Налази се тачно на месту где се секу Господска и Трга победе, где је заветни крст који је подигнут 1863. године. Заштићена је као споменик културе и једна је од најстаријих у крају. Уосталом, Господска је и главна карневалска штрафта у Земуну.
– На овом тргу, покрај Земунског кеја, све се дешава. Ту изађете, сретнете људе. Проблеми настају, решавају се и љубави дешавају управо овде. Све што сам сазнала о животу, научила сам у Земунској гимназији из које сам изашла као најбољи ђак. У матурском сведочанству са свим петицама. Оно је, данас, моја знаменитост. Архитектура Господске је рађена у типичном аустроугарском стилу. Моја породица је живела у овој кући, у овој улици, готово сто педесет година. Кућа је национализована. Од оног што је остало покушавам да одржим традицију, не мењајући њену унутрашњост. Још од раније постојала је идеја да се у поткровљу, где је велики тавански простор, организује нека врста културног центра Земуна. Колико ћемо бити успешни у тој намери зависи и од власти и од политике. Иначе, ова улица се некада звала и Краља Александра.
Интересовала сам се зашто. После тога, дуги период била је Лењинова. Једино што је остало од овог руског марксисте и политичара јесте порука – "Учити и само учити". Слажем се са тим у потпуности. Искрена да будем, мени је сада тешко да кажем Господска. Поготово што улица не изгледа више тако. Нема тај тон. Недостаје јој доза отмености. На тезгама је окачено рубље, док се продавцима књига не издају радне дозволе. Кад прођем том улицом, чујем и колико се наш говорни језик деформисао и испрљао. Постао је огољен. Пљуште само тешке псовке. Највеће улице – Главна и Господска, која је њен продужетак су, по мом мишљењу, уништене – коментарише уметница.
Истина, није од оних који су носталгични. Кућа јој је тамо где се у том тренутку налази. Али, Земуну се увек враћа.
У својим осамдесетим и даље је носила мини сукњу и каубојске чизме. Она је мајка три сина из три различите везе. Фотографисали су је најпознатији светски фотографи, али Хелмут Њутн има посебно поглавље у њеној професионалној биографији. Њихова прича је, на неки начин, остала неизречена. После много снимања, имали су план – хтео је да је фотографише са три сина и двоје унучади, који стоје око ње у црним оделима, док она ужива у минијатурном бикинију. То би сигурно била насловница за памц́ење, али није доживео да је реализује.
– И моја три сина, која су рођена у иностранству и живе у Америци и Француској, често су овде. Одлично знају наш језик, историју овог народа и града. Увек ми је било фасцинантно – колико су Земунци привржени Земуну. Колико су блиски. Они који први пут дођу очарају се. Они који су, пак, отишли, вечно жале за Земуном. Када је био мој пријатељ, Андреј Кончаловски, руски редитељ, осврнуо се около и приметио: "Овде је као у рају и као у средњем веку". Река се види са прозора наше куће. Дунав је моје све. Породица је увек имала чамац "Сремица" на Дунаву. У прошлогодишњим поплавама, он је потопљен. На Лиду је, на жалост, све мање људи, а некада се управо живело на Дунаву. Ја уопште не познајем Београд. Једино знам Земун. Не знам Саву, ја сам девојка са Дунава. Чим се приближе тунелу иза Бранковог моста, Земунци почну да уздишу – каже наша саговорница. У време бомбардовања, на Си-Ен-Ену је видела погођену фабрику "Икарбуса". Доживела је то као тежак ударац. Уметница се залаже да Земун регулише свој посебан правни статус.
– У личној карти ми пише Господска у Београду. Да ли то, можда, значи да постоји таква улица и у Београду. Или шта? Земуну је у времену иза нас одузет статус града. Шта можемо да урадимо да га повратимо. Некада је ту била и лука. Више немамо ниша. Економски је потпуно опустошен и осиромашен. Тај сребром богати град, вековни граничник између Оријента и Запада – сматра Миланка Удовички.
Париз је никада није превише инспирисао, Лондон ју је више узбуђивао, али је знала да са купусом у крилу долази на ревије Александра Јоксимовиц́а у град светлости.
Са Арсом Јовановићем се купала у шампањцу, сматра да је пијаца огледало сваког града, мегаломан је кад је реч о ципелама и крпицама, обожава клавире – једноставно знала је да се забавља и да ужива у лепим стварима.
О њеном животу може да се напише књига, а Миланка и данас сопственим примером успешно показује да са годинама живот може да буде узбудљв, па тако скоро сваког дана шета улицама свог Земуна, пије кафу са пријатељима у познаницима на Тргу где се она увек највише чује пуши своју лулу и носи комаде које не би могле да изнесу и највеће трендсетерке овог света.
(Задовољна)
БОНУС ВИДЕО:
