Кад је Мариси Беренсон било 13 година, родитељи су њу и сестру повели на летовање кодСалвадора Далијау Шпанију.
Ексцентрични сликар упитао је Марису да ли би му позирала гола и она је умало пристала.
– Али онда се умешала мајка и рекла: “Ни случајно, ти стари перверзњаку!” – сећа се данас 70-годишња америчка глумица и модел те пропуштене прилике.
Но, разлога за жаљење нема. Можда је није сликао Дали, али зато су је снимали највећи светски фотографи, уметници као што су Ричард Аведон, Ирвинг Пен, Дејвид Бејли, Сесил Битон, Роберт Мејплторп и Стивен Мајсел, а пред објективима је готово од првог дана живота: “Вогуе” је објавио фотографије с њеног крштења, на којима је у хаљиници коју јој је сашила славна бака, модна креаторка Елса Скјапарели, а са само пет година изашла је на насловници америчког “Еллеа” са сестром Бери, обе су у јаркоцрвеним хаљиницама с појасима у нападно ружичастој, карактеристичној Скјапарели боји.
Њихови родитељи, мајка Гого Скјапарели, која се и сама редовно појављивала на друштвеним страницама “Харпер’с Базаара” и “Вогуеа”, и отац Роберт Л. Беренсон, директор у Оназисовој бродарској компанији и дипломата – између осталог и у Југославији – били су гламурозан пар са углавном европским адресама и пријатељима у најотменијим круговима. А Мариса као да је била предодређена за живот пред оком камере и на модној писти.
Манекенка од 16. године, носила је моделе Ива Сен Лорена, Валентина и Роја Халстона, којем је била муза, а после Џона Галијана, Доне Каран и Тома Форда, и прославила се у филмовима редитеља као што су Стенли Кјубрик и Лукино Висконти.
Истицала се посебним, рафинираним стилом и пред камерама и приватно, који јој је донео статус вечне модне иконе, као и неком вилинском лепотом због које су је у часопису “Елле” прогласили најлепшом женом на свету. Толико су је фотографисали да је аутобиографском запису пропраћеном са 35 фотографија, који је објавила 2011, дала наслов “Живот у сликама”.
Беренсон и данас има беспрекорно витку, манекенску фигуру, а тен јој је запањујуће порцулански, готово без бора, премда тврди да се није подвргла никаквом захвату.
– Ботокс је отров који се ставља на лице, а о естетској хирургији не размишљам, бар док се не развије нови, мање агресиван приступ. Али надам се да то нећу никад радити, него да ћу једноставно достојанствено старити – каже Мариса, која лице брижљиво негује, али искључиво властитим препаратима на природној бази.
Козметиком је почела да се бави пре петнаестак година, кад је створила прву линију“Соин Сублиме”, темељену на екстракту кактуса, а недавно је лансирала креме и лосионе под именом “Натурал Луxурy Цосметицс” који садрже скупе семенке индијске смокве.
– Својим козметичким производима желим да дам мало светла и љубави свету, најбоље што умем – објаснила је у “Вогуеу”.
Мариса Беренсон рођена је у фебруару 1947. у Њујорку, а годину касније родила се њена млађа сестра Беринтија, позната као Бери. Обе су похађале најскупље енглеске и швајцарске интернате, училе плес код Џина Келија (“Бери је уживала, а ја сам умирала од страха и скривала се иза врата у својој хаљиници од тила”, сећа се Мариса) и усвајале отмено понашање на подучавању код Дајане Вриланд, легендарне уреднице америчког “Вогуеа”.
Често су боравиле код баке Елсе у њеној четвороспратници у Паризу, где су, додуше, завесе од ружичасте свиле биле поцрнеле по рубовима од централног грејања, али је све било пуно скупоцених тепиха “Аубуссон” и слика Пикаса, Далија и мајстора из 18. века. Дружиле су се са славним особама као што су Грета Гарбо,Одри Хепберн и Дирк Богард, летовале у Тунису и на француској ривијери, одлазиле у Венецију, Париз и Лондон, божићне празнике проводиле на скијању у швајцарском Клостерсу.
Ипак, усред све те раскоши и гламура Мариса није била срећна.
– Била сам привилегована и познавала сам изузетне људе, али била сам усамљена; мајка је мислила да сам напорна, а бака је била изразито строга – сећа се она.
С мајком се свађала, једном чак уживо пред камерама на француској телевизији, а помириле су се тек кад је Мариса већ била одрасла жена. Отац, с којим је била врло блиска, умро је од леукемије док је још била тинејџерка, срамежљива, несигурна и уверена да је ружна; у школи су је звали Олива јер је са својих 173 центиметара висине била краката и мршава. Ипак, неко ју је наговорио да се јави модном агенту Ајлин Форд. Она ју је одмерила од главе до пете и рекла јој:
– Никад нећеш бити манекенка, једноставно не изгледаш довољно добро.
Мариса је отишла кући у сузама, али искусна Вриланд је мислила другачије па јој је дала први посао фото-модела у “Вогуеу” и штркљава тинејџерка се одједном претворила у грациозну, дугоногу лепотицу рафинираног модерног изгледа.
– Прву насловницу “Вогуе-а” снимила сам са само 16 година. С временом сам прихватила свој изглед и схватила да људи желе да раде са мном – рекла је.
Каријера јој се развијала невероватном брзином и послови су се низали један за другим. Позирала је за “Базаар”, “Вогуе”, “Елле” и “Плаyбоy”, сарађивала с најпознатијим дизајнерима, али можда је још важније то што је некако отеловила дух новог времена и увек била виђена на правом месту у право време: у најпомоднијем диско-клубу у Њујорку, на летовању у Сен Тропеу, у друштву уметника у “Фабрици” Ендија Ворхола или како медитира с Битлсима у ашраму Махаришија Махеша Јогија у Индији – готово увек у пратњи папараца.
Часопис “Пеопле” објавио је на насловници слику на којој је умотана у бело крзно, уз њену изјаву: “Желим да будем светица”, Ив Сен Лоран назвао ју је “девојком седамдесетих”, а у “Харпер’с Базаару” су с дивљењем писали: “Она је као сеизмограф, бележи последње дрхтаје у струји тренутка – најновије трендове, где излазити, како се облачити”.
Мариса је ноћи проводила у тада популарним клубовима као што су “Студио 54” и “Xенон” у Њујорку и “Ле Септ” и “Ле Палаце” у Паризу, где се дружила с Ворхолом, Лајзом Минели,Бјанком Џегер и писцем Труманом Капотеом (који је њеном љубимцу расе ши-цу дао име Кинг Конг).
– Сви смо се забављали до касно у ноћ, али смо и марљиво радили. Ја сам се свако јутро будила у зору и снимала цео дан. Кад ти је 20 година, можеш тако. Помогло је и што нисам узимала дроге и углавном пила сок од поморанџе, а не алкохол – описала је те бурне дане Мариса, чију је лепоту запазио редитељ Лукино Висконти и 1971. дао јој емотивно сложену улогу у својој адаптацији романа “Смрт у Венецији” Томаса Мана.
Следио је “Кабаре” Боба Фосија у којем се скинула до голе коже и зарадила номинацију за Златни глобус и награду БАФТА, а глумила је и Леди Линдон у Кјубриковом филму “Бари Линдон” из 1975. који се сматра једним од визуелно најлепших кинематографских дела у историји. Њену улогу критика није посебно спомињала, осим што су у “Неw Yорк Тимесу” написали да “Мариса Беренсон сјајно пристаје костимима и перикама”.
Глумила је и у “Белом ловцу, црном срцу” Клинта Иствуда, а 2009. у драми “И Ам Лове” Луке Гвадањина зрачила је елеганцијом у “Фендијевим” костимима. Опробала се и у позоришту, па је тако пре две године играла у “Ромеу и Јулији” у режији Кенета Бране на лондонском Вест Енду.
Уз све то Мариса је стигла да се бави и духовношћу. Кад су је 1968. послали да са својим тадашњим дечком, фотографом Арноом де Роснајем, иначе сурфером и потомком магната шећерне индустрије, оде у Индију да сними модни едиторијал за “Вогуе”, пар је завршио у ашраму на обалама реке Ганг где је јео леблебије с момцима из “Беацх Боyса” и слушао Џорџа Харисона како компонује нове песме за “Бели албум”.
– Индија ми је променила живот јер сам тада тражила свој духовни пут и тамо сам га нашла, с Махаришијем и Битлсима. Цео дан смо медитирали, а увече смо седели на поду док су Џорџ и Ринго свирали гитаре – каже Мариса.
Потрага за духовним путем није је спречила да наниже бројне везе с богатима и славнима. Једно време се забављала са Рикијем фон Опелом из породице произвођача аутомобила, као и с Давидом де Ротшилдом из чувене француске банкарске фамилије. Неколико година је била са плавокосим аустријским глумцем Хелмутом Бергером, бисексуалцем који је дуго био Висконтијев партнер, а он ју је и упознао са италијанским редитељем.
– Висконти ме наговарао да се удам за Хелмута, мислио је да сам му ја једина прилика да буде срећан и да води нормалан живот. Али нисам могла. Бергер је био једна од највећих љубави мог живота, али била је то превише деструктивна веза – сећа се данас Мариса.
А онда се ипак удала, за три године старијег индустријалца Џима Рандала. На венчању 1976. на Беверли Хилсу поред базена испуњеног цвећем окупило се 800 званица, међу којима су били Џек Николсон и Анђелика Хјустон, младин кум био је глумац Џорџ Хамилтон, белу венчаницу јој је сашио Валентино, а званични фотограф био је Енди Ворхол. Брак је потрајао једва годину и по, али у њему је рођена кћерка Старлајт Мелоди, данас 40-годишњакиња, која се бави креативном терапијом за децу, а Мариса је сматра својим највећим животним успехом.
Други пут се удала 1982, за Ричарда Голуба, адвоката специјализованог за разводе, овај пут у ружичастој венчаници коју јој је дизајнирао Халстон (“Па нисам хтела два пута да носим бело”, објаснила је), који ју је и довео пред олтар.
– Он ми је био попут старијег брата, велики и врло мудар човек. И имао је савршен укус – с љубављу се сећа америчког креатора.
Међутим, ни с Голубом није дуго издржала. Развели су се после пет година брака.
– Мислим да мушкарцима није увек лако са женом која има и личност и славу. Али није то разлог што моји бракови нису потрајали. Крива је била и моја незрелост – признала је Мариса, која се након другог брачног бродолома више није удавала.
– Имала сам и љубав, и страст, и бракове, али увек сам се осећала самом. И то је био мој избор, јер даје осећај слободе и независности. Али бити сама није лако младој, а ни старијој жени – објаснила је једном.
И заиста, премда изгледа да је водила чаробан и безбрижан живот, Мариса је искусила и велике трагедије: осим што је рано изгубила оца, остала је и без сестре која је погинула 11. септембра 2001. Али не допушта да је то дотуче. Како је сама рекла:
– Не желим да живим у прошлости. То препуштам другима. Ја волим да гледам у будућност.
БОНУС ВИДЕО:
