Заузети истакнуто место у историји своје земље свакако је вредно поштовања, али заузети тако истакнуто као што је то успела Мелина Меркури,грчка глумица, певачица и некадашња министарка културе – вредно је дивљења.
А Грци с поносом истичу како ће вечно бити захвални својој сународници због труда уложеног у пројекат који је до данас остао највећа рана на грчком националном идентитету – повратак "партенонског мермера".
Ту синтагму је управо она први пут јавно изрекла, и то давне 1961. године, мислећи при том на контроверзну пљачку уметнина, на скрнављење једног од најимпозантнијих дела које је створио људски ум,атинског Партенона.
Његови најзначајнији делови већ се готово два века налазе у Британском музеју, а не тамо где су настали и где треба да буду – у Атини.
Уз сву срчаност коју је показала борећи се да "партенонски мермер" поново дође тамо "где и припада", Мелина Меркури показала је и импресивну снагу у борби против војне хунте која је 21. априла 1967. у колевци савремене цивилизације пучем преузела власт и гушећи грађанска и демократска права Грка остала на челу државе све до 1974. Иако јој је војна хунта због енергичних јавних иступа одузела грчко држављанство, протерала је из земље и конфисковала сву имовину, Мелина се ни на тренутак није поколебала: наставила је да критикује режим који није поштовао људска права, организовала протесте широм света и – увек у препознатљивој јаркоцрвеној хаљини – жестоко осуђивала начин на који је хунта водила земљу.
Њен глас није био само вапај једног од милиона понижених Грка: у време кад је војна хунта засела на чело Грчке, Мелина Меркури је већ уживала углед светске глумице и оно што је она говорила чуло се много јаче и даље него што су пуковници у Атини желели.
лога у филму "Никад недељом" (1960), у којем је певала песму Маноса Хаџидакиса која се код нас памти под именом "Деца Пиреја", донела јој је номинацију за Оскара и награду БАФТА, као и Златну палму на Филмском фестивалу у Кану.
– Узели су ми имовину, па шта? Нису могли да ми отму мој грчки идентитет и оно чему ме научио још мој деда: праве вредности нису ни новац, ни власт, већ храброст и осећај за правду – изјавила је кад је 1967. напуштала Атину.
Не чуди, зато, што су је сународници већ на дан њене смрти, 6. марта 1994, прозвали "последњом грчком богињом", а такав статус у јавности ужива и данас.
Мелина Меркури рођена је као Марија Амалија Меркурис 18. октобра 1920. на Колонакију, најлепшем делу Атине, подно самог Акропоља. Име Мелина својеврсна је сложеница од имена Марија, које је добила према очевој мајци, и Амалија, које у Грчкој уопште није постојало до средине 19. века. Наиме, књиге рођених у Грчкој воде се врло строго и другачије него било где у Европи, тако да свака породица по правилу зна како ће им се звати потомци и по неколико генерација унапред.
Име Амалија појавило се као својеврсно признање тадашњој краљици Грчке, Амалији фон Олденбург, супрузи грчког краља Ота, која је, иако Немица пореклом, била толико опчињена Грчком да је увела правило да се на двору сваки дан од 17 до 18 сати морало говорити искључиво грчки, а своје хаљине шила је по узору на богате грчке народне ношње и тако стекла огромну популарност међу поданицима. Отац Мелине Меркури, Стаматис Меркурис, био је коњички официр у грчкој војсци, а потом члан парламента и министар унутрашњих послова, а мајка Еирини Лапа потицала је из једне од најугледнијих атинских породица.
ДЕДА СПИРИДОН, НАЈВЕЋИ УЗОР
Најзначајнију улогу у животу Мелине Меркури имао је пак њен деда, Спиридон Меркурис, један од најуспешнијих градоначелника које је главни град Грчке икада имао. Због својих политичких уверења почетком прошлог века био је осуђен на смрт и прогнан на Корзику, али своје ставове није желео да промени ни под којим условима. Кад се после присилног изгнанства 1928. поново вратио у Атину, потукао је све противкандидате на изборима и поново постао градоначелник, а политички аналитичари тврде да је "положај атинског градоначелника до почетка Другог светског рата био знатно јачи од положаја и улоге грчког краља".
У својој биографији "Рођена сам као Гркиња" (1971), коју је почела да пише након што је била присиљена да напусти домовину, Мелина Меркури је на много места истакла како су је управо дедини животни ставови одредили као особу и поставили јој високе етичке стандарде.
Завршивши најбоље атинске школе, 1940. је уписала Академију драмских уметности и дипломирала 1944, а већ у студентском периоду бескомпромисно је дефинисала левичарска политичка уверења. С изврсним резултатима које је постигла на академији, одмах по завршетку Другог светског рата постала је стална чланица Грчког националног театра и за неколико година постигла низ запажених улога, од "Електре" Јуџина О’Нила до сјајне улоге Бланше Дибоа у драми Тенесија Вилијамса "Трамвај звани жеља".
Због свог бурног медитеранског менталитета, Мелина Меркури је у први брак улетела као бруцошкиња, 1941. Њен муж постао је Панос Харокопос, богати земљопоседник, а брак су закључили кришом, без знања породица.
Родитељи су тек након неколико дана добили телеграме "све смо обавили", што је готово незамислив отклон од грчког традиционалног схватања венчања.
Упркос младалачкој занесености, убрзо се показало да њихово заједништво није било оно што су од брака очекивали. Брзо су се растали, а развели су се почетком 1962. Славна Гркиња о свом првом браку никада није говорила с горчином.
– Свако од нас у животу почини много грешака, али ако из њих нешто научимо, онда то и нису грешке – написала је у биографији.
ДРУЖЕЊЕ СА ФРАНЦУСКОМ ЕЛИТОМ
Млада, амбициозна и препуна ентузијазма, 1950. је отишла у Париз, где се брзо спријатељила с француском левичарском књижевном елитом, Жаном Коктоом, Жан-Полом Сартром и Франсоаз Саган. Иако је одлично говорила француски, језик јој је ипак био препрека за значајније позоришне улоге, па је неко време глумила у тада врло популарним уличним представама.
Међутим, зов њене Грчке био је прејак и она се после непуне две године боравка у Паризу вратила у матично позориште. Улоге које је остварила раних педесетих година прошлог века донеле су јој 1953. угледну грчку позоришну награду"Марика Котопули", названу према једној од најзначајнијих грчких глумица прве половине 20. века.
Парадоксално, успркос бројним и значајним позоришним остварењима, филмски редитељи су зазирали да ангажују Мелину, тврдећи да има превелика уста и преоштре црте лица, што би на филмском платну могло деловати одбојно. Упркос таквим предрасудама, грчки редитељ Михалис Какојанис, аутор славног "Грка Зорбе", оценио је да је Мелинин глумачки потенцијал вредан ризика и доделио јој улогу у филму "Стела" (1955). Показало се да је имао добар инстинкт: филм је на фестивалу у Кану 1956. добио посебну награду, али је грчкој глумици био много важнији по сусрету који јој је заувек одредио живот.
Наиме, 18. маја 1956. упознала је Жила Дасена, редитеља с којим ће остати до последњег дана живота, а због њега је почела да верује како јој је срећан број осамнаест. Том симпатичном празноверју, коме су Грци иначе веома склони, допринело је још неколико нумеричких подударности: Жил Дасен је рођен 18. децембра, Мелинин деда Спирос 18. јуна, а и сама Мелина рођена је 18. дана у октобру. Девет година старији од Мелине, Жил Дасен био је успешан холивудски редитељ све док педесетих година прошлог века није доспео на црну листу у познатом параноичном раздобљу САД, кад је ултрадесничарски сенатор Џозеф Макарти започео свој поход на "комунисте". Будући да се није хтео одрећи својих левичарских назора, Дасен је 1952. дошао у Француску, где му је интелектуално напредније окружење омогућило креативан рад на филму.
САВРШЕН ТАНДЕМ
Сусрет с грчком глумицом у Кану увелико је одредио и Дасенов живот: осим што је с њом остварио своје највеће филмске пројекте, понајвише сјајан филм "Никад недељом’" у којем је на грчки начин испричана позната прича Оскара Вајлда, "Пигмалион", постао је страствени хеленофил и ватрени присталица Мелининих настојања да се "та мармара" (грчки појам за партенонски мермер) врати у Атину. Штавише, после њене смрти 1994, у њену част је основао Институт "Мелина Меркур", чији је задатак одређен сном велике Гркиње – повратком грчког националног блага на атинско тло.
Жил Дасен је у време познанства с Мелином Меркури већ 26 година био у браку с глумицом Беатрис Лонер, с којом је имао троје деце. Међутим, како је веза с Мелином јачала, његов брак је губио смисао и Дасен се 1962. развео. С Мелином Меркури венчао се у Атини, четири године касније. Али, над почетак њиховог заједничког живота убрзо су се надвили најтамнији облаци: 21. априла 1967. Грчка је доживела војни удар и хунта је преузела власт. Био је то велик ударац за грчки народ, а Мелина Меркури се одмах успротивила недемократском режиму властољубаца у униформама.
Жил Дасен је чврсто стао уз њу и у подједнакој мери подносио мучне последице њених иступа. Једна од најтежих била је присилно напуштање Грчке, што је она веома тешко поднела.
– Рођена сам као Гркиња и умрећу као Гркиња. Господин Патакос, пуковник на челу хунте, најобичнији је фашиста и умреће као фашиста. Од срама не бих ни минут провела у његовој кожи – грмела је на атинском аеродрому приликом депортације.
У немогућности да наступа на позоришним даскама своје земље, Мелина је постигла значајну каријеру на Бродвеју, највише одличном улогом у мјузиклу "Иллyа, Дарлинг" насталом према филму који ју је прославио, "Никад недељом".
Огроман успех донео јој је номинацију за награду "Тонy", а 1970. била је номинована за Златни глобус за улогу у филму "Промисе ат Даwн".
Осим у глумачким, опробала се и у певачким водама, па је током боравка у Француској снимила неколико синглова, од којих је најпопуларнија "Хартино то Фенгараки" (Месец од папира), и неколико с музиком из својих филмова.
Иако је професионално низала успех за успехом, сарађивала с великанима филмске режије попут Џозефа Лоузија, Виторија де Сике и Карла Форемана, Мелина је на неки начин потиснула своје амбиције као глумица и све више енергије трошила на исправљање неправди у које су западали њени сународници под војном хунтом.
Наравно, пошто су јој одузели држављанство и сву имовину, службена Атина није јој могла ништа, али њени иступи широм света скретали су довољно пажње на диктаторски режим у Грчкој и на злочине који су се тамо догађали.
БОРБА ЗА ГРЧКО НАЦИОНАЛНО БЛАГО
Кад је после "седам оловних година", како их назива Мелина, 1974. војна хунта ипак постала историја, славна Гркиња добила је нови ветар у леђа. Интереси њене домовине постали су јој толико важни да је готово сасвим запоставила професију.
Учланила се у Панхеленски социјалистички покрет и концентрисала на исправљање неправде коју Грци до данас нису преболели: повратак монументалних делова партенонског фриза, као и стотине артефаката с најбогатијих античких археолошких налазишта. Крајем 1977. постала је члан грчког парламента, а 1981. прва жена на положају министра културе Хеленске Републике.
У том својству стотинама пута агитовала је да се непроцењиво благо однесено с Акропоља и других налазишта у периоду од 1800. до 1806. (у доба кад је Грчка била део Отоманског царства), које је у Велику Британију однео лорд Елгин, врати тамо одакле је потекло.
Јавност је срчано и одушевљено подржавала њен ангажман, премда је, правно гледајући, ситуација у вези с однесеним уметничким вредностима знатно комплекснија. Наиме, лорд Елгин, који је на самом почетку 19. века обављао дужност британског амбасадора у Истанбулу, под чију јурисдикцију је тада спадала и Атина, град од једва 10.000 становника, у почетку и није имао намеру да однесе све те уметнине у своју домовину.
Како је у то време градио сеоску кућу у Шкотској, послушао је савет свог архитекте Томаса Харисона, који му је сугерисао да направи гипсане одливке неких античких дела и донесе их у Шкотску, чиме би античка уметност послужила као инспирација британским уметницима и архитектама. Међутим, лорд Елгин, иначе велики љубитељ античке уметности, успео је да испослује дозволу отоманских власти и уместо гипсаних одливака, у Британију је донео оригиналне делове Фидијиног фриза, једну каријатиду и мноштво других уметнина.
Штавише, неке делове фриза је 1816. продао Британском музеју, док је један део завршио у њиховој поставци под изговором да се тако чувају на примереном месту, с обзиром на то да у Грчкој не постоји простор у којем се може очувати аутентичност тако вредних уметнина.
Међутим, сложени правни контекст у којем се нашла судбина дела националног блага Грчке Мелину Меркури није импресионирао. Она је, попут милиона земљака, сматрала да се грчким културним наслеђем никада није смело трговати и да не постоје износи у фунтама и доларима који изједначавају вредност онога што симболизује хеленску историју и пупак данашње цивилизације, а што данас припада Великој Британији.
– Оно што је Катедрала светог Павла у Лондону Енглезима, Таџ Махал Индијцима, што су ренесансни сликари и Сикстинска капела Италијанима, то је "партенонски мермер" Грцима.
"Партенонски мермер" израз је нашег поноса, идентитета, веза са старогрчким осећајем савршенства и општег склада. Ко нам то сме узети? И ко то сме купити? – изјавила је у једном од бројних јавних иступа као министарка културе.
И заиста, има много истине у тим тврдњама. Правни системи велике већине земаља познају категорију тзв. рес еxтра цоммерцио (ствар којом се не може трговати), у које спадају, на пример, Партенон, и Ајфелова кула, које никада и ни под којим условима не могу бити предмет неког купопродајног уговора.
Али, Грцима је у овом контексту много мање важан тај део проблема. Они су емотивно, историјски и културолошки изузетно везани за своје историјско наслеђе, па је идеја да се у Грчкој изгради археолошки музеј према највишим светским стандардима, где би се онда могло похранити све што тамо припада, наишла на велику подршку Мелине Меркури.
Под њеним вођством започели су поступци за објаву међународног конкурса који би омогућио реализацију тако захтевног и скупог пројекта, али она, нажалост, није доживела његово остварење. Међутим, успела је да спроведе у живот своју идеју да се сваке четири године један европски град прогласи престоницом културе, што је договорила с министрима културе девет земаља, колико их је Европска заједница имала 1985. Својих девет колега позвала је у прелепи културни комплекс Запион, у срцу Атине, и осмислила идеју која се и данас спроводи према правилима која су тада договорена.
До краја министарског мандата успела је да обједини бројне археолошке пунктове у Атини, обезбеди њихову доступност јавности, организује неколико великих светских изложби грчке културе, и античке и савремене, подржавала је изградњу импресивне концертне дворане у Атини, пројекат Византијског музеја у Солуну, установила угледне годишње награде за књижевност,филмску уметност, и основала неколико позоришта и конзерваторијума у Грчкој.
Истовремено, никада од себе није стварала слику недодирљиве особе, а често је сасвим игнорисала круте политичке протоколе, што јој је само повећавало популарност у јавности. Тако је, на пример, 1989. као министарка културе дочекала немачког политичара Ханса-Дитриха Геншера и, у склопу његове службене посете Атини, организовала одлазак на Акропољ.
Свог госта је дочекала у подножју, децентно одевена, у ципелама с високом потпетицом. Кад је, међутим, започео успон на Акропољ, Мелина је извадила патике, а елегантне ципеле гурнула у кесу и дала је Геншеру.
ИСПРАЋАЈ ДОСТОЈАН БОГИЊЕ
Иако увек препуна енергије, Мелина Меркури је 1993. почела да посустаје.
Као страствени пушач морала је да се суочи с последицама свог порока: дијагностициран јој је карцином плућа. Премда се подвргла најсавременијим методама лечења, битку с болешћу изгубила је у њујоршкој болници "Мемориал Слоан-Кеттеринг Цанцер Центер", где је преминула 6. марта 1994.
Десет дана касније Грчка јој је организовала сахрану са свим државним почастима. Ковчег је био изложен у грчкој Митрополи, цркви чија је градња започета 1872, а чији су камен-темељац положили краљ Ото и краљица Амалија, по којој је Мелина Меркури добила име.
Погребна поворка кренула је величанственом улицом Митрополеос, где се налази и сликовита мала црква Агија Динами (Света снага), изграђена у 16. веку. То је једина "женска црква", у њу искључиво долазе жене које се боре са животним невољама и траже утеху у вери.
Управо на том месту с околних зграда погребну поворку засула је дословно киша цвећа, а десетине хиљада људи спонтано је запевало "Деца Пиреја".
Мелина Меркури била је толико омиљена међу Грцима да су на дан њене сахране послодавци запосленима дали два сата слободно како би јој уличним окупљањем могли одати почаст.
Пут до Првог гробља у Атини, које је тик уз велелепни стадион Калимармаро, изграђен поводом обнове идеје олимпијских игара 1896, био је сасвим прекривен цвећем, чак до те мере да је поворка у неколико наврата морала да застане како би се прокрчио пролаз. Према грчким обичајима, ковчег је на гробљу био последњи пут отворен, а Мелинин супруг Жил Дасен уз тело своје жене положио је њену познату црвену хаљину, у којој се увек појављивала кад је иступала против режима војне хунте.
Грци никада нису заборавили најомиљенију политичарку коју су икада имали.
Приликом обнове и изградње подземне железнице у Атини поводом одржавања Олимпијских игара 2004, најфреквентнија станица – Акропољ – посвећена је Мелини Меркури, а на зиду станице постављена је њена прелепа фотографија, с букетом пољског цвећа и руком подигнутом на поздрав. У позадини је, наравно, Партенон.
Иако није досањала свој сан да се "та мармара" врати у Атину, душа јој, донекле, може бити у миру: 20. јуна 2009. отворен је величанствен археолошки музеј подно Акропоља у којем је на 14.000 квадратних метара изложено више од 4.000 експоната. Архитекте које су осмислиле музеј, Бернард Чуми и Михалис Фотијадис, добили су до сада хиљаде честитки и небројена стручна признања, а доживљај који посетиоци имају кад из зграде музеја гледају Партенон напросто је чаробан.
Грчка глумица, певачица и политичарка Мелина Меркури, у свету је остала најпознатија по филму "Никад недељом", а у домовини јој се и даље диве због храбре борбе против војне диктатуре, која ју је прогнала и одузела јој сву имовину, и залагања за повратак националног блага...
