Сер Лоренс Кер Оливије рођен је 22. маја 1907. године у Доркингу, малом месту у енглеској грофовији Сари.
Током више од шест деценија рада, постао је једна од најзначајнијих фигура британске и светске уметности, остављајући дубок траг као глумац, редитељ и продуцент. Сматра се једним од највећих тумача Шекспирових јунака, али и уметником који је успешно спојио позоришну традицију са модерним филмским изразом.
Његов допринос уметности био је толико велики да је постао први глумац у британској историји који је добио племићку титулу за заслуге у области културе.
Детињство и глумачки почеци
Лоренс је одрастао у породици у којој је вера имала веома важну улогу. Његов отац Џералд Оливије био је англикански свештеник, а строго религиозно окружење обележило је његово рано детињство. Највећу емотивну подршку пружала му је мајка Агнес Луиз, чија је смрт у његовој младости оставила снажан траг на њега.
Интересовање за глуму показао је још као дете. Када је имао свега 10 година, појавио се на школској сцени у улози Брута у Шекспировој драми „Јулије Цезар“. Тај наступ био је први показатељ талента који ће касније обликовати једну од највећих каријера у историји глуме.
Након школовања, Оливије је одлучио да свој живот посвети позоришту. Образовао се на престижној Централној школи за говор и драму у Лондону, а прве професионалне ангажмане добио је током двадесетих година прошлог века. У почетку је радио и као помоћник редитеља, упознајући различите аспекте сценског стваралаштва.
Успон на позоришној сцени
Током тридесетих година Лоренс Оливије почео је да ствара репутацију изузетног позоришног уметника. Посебно се издвојио кроз интерпретације ликова из Шекспирових дела, међу којима су Хамлет, Отело и Хенри В. Његова способност да класичне јунаке представи као сложене, живе и емоционално снажне личности донела му је похвале публике и критике.
Велики преокрет у његовој каријери представљао је рад у лондонском театру „Олд Вик“. Управо на тој сцени, остварио је неке од својих најпознатијих улога и учврстио статус једног од највећих британских глумаца.
Током Другог светског рата, иако је био обучен за војног пилота, учествовао је у културним пројектима чији је циљ био да се подигне морал становништва у тешким ратним годинама. Позоришне представе одржаване у Лондону под ратним околностима, касније су остале запамћене као један од најважнијих периода британске сцене.
После рата, био је међу уметницима који су учествовали у стварању Британског националног театра, а касније је имао важну улогу и у његовом уметничком вођењу.
Филмска каријера и светска слава
Иако је позориште сматрао својом највећом љубављу, Лоренс Оливије остварио је и изузетну филмску каријеру. На филму се први пут појавио почетком тридесетих година, али је међународну славу стекао крајем те деценије.
Велику пажњу привукао је улогом Хитклифа у екранизацији романа Емили Бронте „Оркански висови“ из 1939. године. Та улога донела му је прву номинацију за Оскара и отворила врата великих филмских пројеката.
Убрзо затим, глумио је у филму Алфреда Хичкока „Ребека“ из 1940. године, а потом је реализовао један од својих најважнијих пројеката — „Хенри В“ из 1944. године, у којем је био и редитељ и главни глумац.
Највећи успех остварио је филмом „Хамлет“ из 1948. године. Оливије је режирао, адаптирао и играо главну улогу у овој екранизацији Шекспировог дела, која је постала историјска јер је била први британски филм награђен Оскаром за најбољи филм. Сам Оливије добио је награду за најбољег глумца.
Током каријере, 10 пута је номинован за Оскара, а освојио је четири — један за најбољег глумца, један за најбољи филм и два почасна признања за допринос кинематографији. Добио је и пет награда Еми, три Златна глобуса и две БАФТА награде.
У каснијим годинама, упркос здравственим проблемима, наставио је да прихвата захтевне улоге. Посебно се памти његова интерпретација доктора Зела у филму „Маратонац“ из 1976. године, за коју је добио Златни глобус и која га је сврстала међу најпознатије филмске негативце.
Приватни живот
Живот Лоренса Оливијеа често је привлачио пажњу јавности и ван уметничке сцене. Први брак склопио је са глумицом Џил Есмонд 1930. године. ИПак, заједница није дуго опстала, а пресудан тренутак у Оливијеовом приватном животу био је сусрет са глумицом Вивијен Ли.
Оливије и Вивијен Ли упознали су се на позоришној представи „Тхеатре Роyале“, а између њих се убрзо развила снажна привлачност. У време када су се упознали, обоје су били у браковима — Вивијен са адвокатом Робертом Холманом, а Лоренс са Џил Есмонд.
Њихова блискост додатно је ојачала током снимања филма „Фире Овер Енгланд“ ("Пожар над Енглеском"), у којем су глумили љубавни пар. Оно што је почело као филмска сарадња, прерасло је у стварну љубав, због које су обоје окончали претходне бракове.
Венчали су се 1940. године и постали један од најпознатијих глумачких парова свог времена. Иста година била је посебно значајна за Вивијен Ли, која је освојила Оскара за улогу Скарлет О'Харе у филму „Прохујало с вихором“.
Заједно су наставили да раде, појављујући се у остварењима попут „21 дан заједно“, „Леди Хамилтон“, као и у бродвејској верзији „Ромеа и Јулије“.
Ипак, њихов брак није био без проблема. Вивијен Ли се годинама борила са биполарним поремећајем и озбиљним здравственим тешкоћама. Након спонтаног побачаја током снимања филма „Цезар и Клеопатра“, уследили су периоди депресије и погоршања њеног здравственог стања. Касније је оболела и од туберкулозе.
Док је Оливијеова каријера наставила да расте, њихов однос постајао је све сложенији. Године 1948, Вивијен му је рекла да га више не воли, али су остали у браку још 12 година. Развели су се 1960. године.
Након развода, Оливије је пронашао нову животну стабилност уз глумицу Џоан Плаурајт, са којом је добио троје деце и остао до краја живота.
Иако је њихов брак завршен, однос између Лоренса и Вивијен није потпуно нестао. Наставили су да се дописују, а Оливије је у писмима показивао дубоку бригу за њено стање.
„Желим да ти се захвалим јер си ме разумела. Понела си се племенито, храбро и прекрасно, и жао ми је, јако ми је жао што је за тебе то све био пакао“, написао је Лоренс након њиховог развода.
У другом писму изразио је колико га је погађала њена патња:
„О Боже, Вивлинг, како се молим да ћеш пронаћи срећу и задовољство сада. Стално се молим да преузмем део твоје несреће на себе и морам рећи да успева, јер твоја несрећа је за мене мучење; и сама помисао на то је непрестана ноћна мора“, написао јој је Оливије.
Последње године и наслеђе
У последњим деценијама живота, Лоренс Оливије суочио се са бројним здравственим проблемима, укључујући рак простате и друге озбиљне болести. Ипак, није престајао да ради и појављивао се у различитим филмским и телевизијским пројектима.
Преминуо је 11. јула 1989. године у свом дому у Стејнингу, у Западном Сасексу. Сахрањен је у Вестминстерској опатији, месту на којем почивају бројни великани британске историје.
Његово име остало је трајно повезано са највишим стандардима глумачке уметности. У његову част установљене су награде „Лоренс Оливије“, најважније британско признање за позоришна достигнућа.
Још неке од улога по којима памтимо Лоренса Оливијеа су оне у остварењима "Гордост и предрасуда", "Жута карта", "Како вам драго", "Московске ноћи", "Развод леди Икс", "Кери", "Ричард Трећи", "Принц и играчица", "Спартак", "Ујка Вања", ""Отело", "Битка за Британију" и другим.
(Нова)
БОНУС ВИДЕО:
