Од трогодишњакиње која је ишла код психотерапеута до успешне глумице - Дакота Џонсон дели своју причу о борби са депресијом
Рођена је 4. октобра 1989. године у Остину, у Тексасу. Отац јој је био Дон Џонсон, звезда серије „Пороци Мајамија”. Мајка јој је била Мелани Грифит, глумица номинована за Оскара. Бака јој је била Типи Хедрен, звезда филма „Птице” Алфреда Хичкока. Три генерације Холивуда и једна девојчица у средишту свега тога.
Дон и Мелани су се већ једном развели, још 1976. године. Њихов први брак трајао је шест месеци. Покушали су поново 1989. године, исте оне када им се родила ћерка. Ни тај брак није потрајао. Седам година касније, 1996, дефинитивно су се развели. До тада је њихова ћерка већ искусила више хаоса него већина одраслих.
Много пре другог развода, када је мала само три године већ је ишла на терапију. Њени родитељи су имали сопствене проблеме. Зависност. Нестабилност. Брак који се непрестано распадао и поново састављао.
„Била ми је потребна помоћ око тога, у виду терапије”, рекла је годинама касније.
Детињство је провела растрзана између два града. Колорадо са једним родитељем. Лос Анђелес са другим. Без сталног дома. Без сталне школе. Без ичега сталног. Уместо у учионице, одлазила је на филмске сетове.
А ево шта је ситуацију чинило још гором: никоме није пало на памет да пита да ли је добро. Имала је славне родитеље. Велику кућу. Лепу одећу. Спољном свету то је деловало сасвим довољно. Таблоиди су пратили сваку свађу њених родитеља. Јавност је ту драму доживљавала као забаву. Нико није застао да размисли о детету које је све то посматрало.
Када је имала14 година наступила је депресија. Још увек није имала речи којима би је описала. Годинама ју је носила у себи, не говорећи готово никоме. Деценијама касније, коначно је то јасно објаснила. Коначно је то и сама изговорила.
„Борим се са депресијом још од младости, откако сам имала 15 или 14 година.”
Није то представљала као трагедију. Представљала је то као нешто са чиме је научила да живи.
1999. године са девет година, први пут је стала пред камеру. Филм се звао "Цразy ин Алабама". Њена мајка је играла главну улогу, а очух га је режирао. Била је то мала улога. Једва једна сцена. Али, нешто је „кликнуло”.
Глума јој је пружила место где може да усмери сва та осец́ања. Дала је оквир том хаосу. Али успех није дошао преко ноц́и. Ишла је на бројне аудиције током касних тинејџерских година и двадесетих. Врата се нису отварала само због њеног презимена. Било је дугих периода без икаквог посла. Признала је да је више пута морала да тражи финансијску помоц́ од родитеља. То признање је изненадило људе који су претпостављали да јој је пут био унапред поплочан. Није био.
2010. године десила јој се мала улога у филму "Тхе Социал Нетwорк". Ипак, то још увек није био онај прави пробој. Али 2015. године све се променило. Добила је главну улогу у филму "Фифтy Схадес оф Греy". Филм је постао једно од остварења са ознаком „Р” (за одрасле) која су остварила највец́у зараду у историји. Уследила су два наставка, закључно са 2018. годином.
Више није била само име везано за славне родитеље, људи су сада тражили њено име самостално. Часопис "Форбес" ју је 2016. године уврстио на своју листу „30 испод 30” (најуспешнијих младих људи). Детињство проведено у селидбама са једног филмског сета на други довело је до нечег стварног. Али слава није избрисала оно што јој је претходило.
Са 30 година, изговорила је нешто што је избегавала да каже пуних шеснаест година. Отворено је говорила о депресији са којом се борила још од четрнаесте године. Рекла је да је научила да на њу гледа другачије.
„Научила сам да у њој видим лепоту јер осец́ам свет”, рекла је.
То није био лек. Није то био уредан, срец́ан крај. Био је то избор једне жене да изабере искреност уместо тишине у којој је одрасла. Од тада наставља да говори о томе, у интервјуу за интервјуом. Говорила је о терапији не као о последњем уточишту, вец́ као о доживотном алату.
Трогодишњакиња која је некада мирно седела са саветником је одрасла, сада говори о менталном здрављу без стида. Та промена, колико год мала звучала, уопште није мала. Много људи одраста верујуц́и да њихов бол није важан, не ако им живот споља изгледа добро. Много људи чека годинама да наглас изговоре тешку ствар.
Дакота Џонсон чекала је шеснаест година, онда је то ипак рекла. Једна девојчица је једном скрила шта осец́а, али израсла је у жену која то говори јасно, пред камерама, милионима. И тај део њене приче нема никакве везе са Холивудом.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
