Били су златни пар Холивуда, а кад је он умро за њу је кренуо пакао
Тог 14. јануара 1957. године, Лорен Бекол је изгубила центар свог света. Њен муж, Хамфри Богарт, умро је од рака једњака са само педесет седам година. Бекол је имала тридесет две. Преко ноц́и, од најдивљеније партнерке Холивуда постала је удовица са двоје мале деце, седмогодишњим Стивеном и четворогодишњом Лесли у куц́и која је изненада деловала невероватно тихо.
За јавност, Богарт и Бекол су били митски пар. Њихов први заједнички филм, „Имати и немати“, покренуо је једну од најпознатијих хемијских веза на екрану у историји кинематографије. „Дуги сан“ је само запечатио легенду. Ван екрана, њихов брак је био оштар, разигран, жестоко лојалан - равноправно партнерство упркос разлици у годинама од двадесет пет година. Богарт ју је звао „Беба“. Бекол га је звала „Боги“. Холивуд их је обожавао.
Онда га је рак однео, полако и јавно
Бекол је касније написала да туга није долазила у таласима - слегла јој се у кости. Морала је да научи како да делује смирено док се осец́а празно. Камере су је пратиле до сахране. Колумнисти су спекулисали о њеној будуц́ности пре него што је цвец́е увело. Холивуд је претпостављао да ц́е се брзо поново удати. Од прелепе жене, још младе, није се очекивало да остане сама.
У тај крхки простор ушао је Френк Синатра. Синатра је био део њиховог ужег круга, пријатељ током Богартових последњих месеци. Након сахране, остао је близак. Поново је насмејао Бекол. Подсетио ју је да је радост још увек могуц́а, да живот није завршен тугом. Оно што је почело као дружење полако се продубило у романсу.
Почетком 1958. године, током вечере у ресторану, Синатра ју је запросио. Бекол је рекла да - екстатична, пуна наде, смела да поново верује. У једном тренутку, чак је потписала аутограм за обожаваоца користец́и оно што је мислила да ц́е бити њено будуц́е име: „Бети Синатра“. Онда се све расплело. Њихов заједнички пријатељ, моц́ни агент Свифти Лазар, процурио је вест о веридби штампу. Синатра је експлодирао. Оптужио је Бекол да је издала његову приватност. Она је то порицала – истинито – али он је није слушао. Готово преко ноц́и, нестао је из њеног живота. Без позива. Без објашњења.
Недељама касније, на једној забави, одбио је уопште да је примети. Сломљено срце је дошло брзо и немилосрдно. Штавише, одвијало се у насловима. Бекол је била јавно понижена, туговала је у приватности док је била неумољиво осуђивана. Па ипак, годинама касније, писала је о Синатри са запањујуц́ом грациозношц́у. Признала је да јој је он помогао да се извуче из очаја након Богартове смрти – чак и ако се веза болно завршила.
„Френк ми је учинио велику услугу“, написала је. „Спасио ме је од катастрофе каква би наш брак био.“
Горчина никада није постала њен идентитет
Трачерске рубрике су се пребацивале на друге гласине о могућим романсама – Адлаја Стивенсона, Харија Гвардиноа – али Бекол се није обазирала, наставила је да ради. Вратила се на Бродвеј. Снимала је филмове. Одгајала је своју децу углавном сама у ери када се на самохрано мајчинство гледало са сумњом, а не са поштовањем.
Године 1961. удала се за глумца Џејсона Робардса. Веза је била интензивна и компликована. Имали су сина, Сема, али је Робардсов алкохолизам непоправљиво оптеретио њихов брак. До 1969. Бекол се развела од њега. Имала је четрдесет четири године, троје деце и поново је градила свој живот под лупом јавности.
Године 1970. шокирала је бродвејску публику делом „Аплауз“, освојивши своју прву награду „Тони“. Критичари који су је одбацили као пуку филмску звезду били су приморани да преиспитају своју одлуку. „Њујорк тајмс“ је прогласио да је Бекол постала „звезда сцене“. Године 1981. освојила је другу награду „Тони“ за жену године. Преживљавање се претворило у мајсторство.
Њени мемоари, написани са искреношц́у и уздржаношц́у, додатно су преобликовали њено наслеђе. „Бy Мyселф“ је освојила Националну књижевну награду 1978. године, дивец́и се због своје искрености и достојанства. Писала је о љубави, губитку и разочарању без самосажаљења или спектакла.
Њена деца су остала њено сидро. Стивен је постао продуцент и аутор. Лесли је постала медицинска сестра. Сем је следила њено учење у глуми. Бекол је често говорила да је мајчинство, а не слава, њено највец́е достигнуц́е.
У каснијим годинама, постала је холивудска државница старија од свих: њен глас дубљи, поглед непоколебљив, духовитост нетакнута. Године 1996, са седамдесет две године, зарадила је своју прву номинацију за Оскара за филм „Огледало има два лица“. Године 2009, добила је почасну награду Академије за каријеру која је трајала седам деценија. Умрла је 12. августа 2014. године, у осамдесет деветој години.
Лорен Бекол је наџивела Хамфрија Богарта за педесет седам година - дуже него што су провели заједно, дуже него што је живео након што ју је упознао. И у тим годинама, изградила је нешто изванредно: живот дефинисан не тиме кога је изгубила, вец́ тиме како је издржала.
Показала је да снага није гласна. Да туга може да коегзистира са амбицијом. Та отпорност се гради избор по избор, деценију по деценију.
Када се људи сец́ају Бекол, често је замишљају поред Богарта. Али истинитија легенда је жена која је истрајала – кроз удовиштво, сломљено срце, развод и јавну осуду – и никада није одустала од свог гласа, свог интегритета, нити од себе.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
