Православни хришћанин је позван да непрестано ради на себи - не да би био бољи од других, већ да би био ближи ономе што је човечно и божанско у њему.
У савременом свету питање суштине хришћанства и православља остаје изузетно важно - не само као духовна тема већ и као лични и друштвени путоказ. Хришћанство, а посебно православље, није само скуп ритуала, обичаја или правила. Његова срж не лежи у спољним облицима, већ у унутрашњем стању човека - у његовој савести, љубави, истини и спремности да се живи у складу са добром, па чак и онда када га то кошта.
Православље нас учи да вера није декларација, већ живот. Није довољно прекрстити се или запалити свећу ако истовремено окрећемо главу од туђе патње или губимо људскост пред сопственим слабостима. Суштина вере је у искрености и понизности.
Врлине које православље уздиже као највише нису спољашње победе, већ унутрашња достигнућа: смирење, милосрђе, истинољубивост, храброст да се призна грешка и снага да се чини добро. Права вера не галами о туђим греховима, већ ћути пред сопственим, борећи се са њима у тишини. Православни хришћанин је позван да непрестано ради на себи - не да би био бољи од других, већ да би био ближи ономе што је човечно и божанско у њему.Јер, ако немамо љубави, све друго губи смисао. Ако газимо ближње, а позивамо се на Бога, онда нисмо схватили ништа. Ако ћутимо пред сопственом срамотом, а вичемо на туђу неправду, тада наша вера постаје празна љуштура.
Патријарх Павле је својевремено у две реченице објаснио суштину вере:
- Није вера да се крстиш, а газиш човека до себе. Није чојство да вичеш на неправду, а ћутиш пред својом срамотом. Бог не тражи савршенство већ чисто срце. Будимо људи, па и по цену да останемо сами.
Православље нас учи да љубав није само емоција већ духовно стање, начин постојања који превазилази границе личног и уздиже се до универзалног.
Православна духовност учи да истинска љубав није пролазни осећај ни пуко саосећање, већ начин живота – стална спремност на служење, праштање, жртву и разумевање.
(Лепа и Срећна)
