Дељење личних страхова, прихода, проблема и среће може донети више штете него користи.
Постоји та навика да делимо, причамо и да речима олакшамо душу. У томе има нечег веома људског, готово природног, јер човек није створен за потпуну тишину; важно му је да буде саслушан, примећен и схваћен.
Али временом долази чудно, помало горко сазнање: не треба све што је у нама да постане власништво других. Понекад речи изговорене својима одједном почну да живе сопственим животом и више не припадају вама. Тада постаје нелагодно, не због онога што сте рекли, већ због тога коме сте и како то рекли.
1. Не причајте свима о својим страховима
Страх је веома лична ствар, јер показује где је човек рањив, где га боли, где не осећа ослонац. Када то почнемо да делимо на све стране, чини се да нам постаје лакше, али у стварности се дешава супротно.
Прво, не умеју сви да се опходе пажљиво према туђој слабости, неко може да запамти, неко да искористи, а неко једноставно да обезвреди, што оставља траг. Друго, што више човек изговара своје страхове без свести и рада на њима, то дубље у њих тоне, као да сам баца дрва на ватру. Понекад тишина није потискивање, него начин да се сачува унутрашња снага.
Фридрих Ниче је рекао:
"Слабост показана погрешној особи постаје оружје против тебе."
2. Не причајте свима о својим приходима
Новац је тема у којој има превише емоција, поређења, скривених очекивања и, колико год чудно звучало, напетости, чак и ако разговор почне лако, онако успут. Чим се изговоре цифре, у нечијој глави почиње поређење, у нечијој завист, а у нечијој рачуница.
Одједном односи који су били једноставни и мирни постају тежи и напетији, као да се у њима појавио невидљиви бројач. Ту је и друга страна, молбе, очекивања, дугови, који скоро увек покваре чак и најчвршће везе. Новац воли тишину, не због мистике, већ зато што то смањује сувишан притисак споља.
3. Не причајте свима о својим проблемима
Када је тешко, природно је пожелети да се изјадаш. То је људски, понекад чак и неопходно, али овде се јавља кључни моменат о којем ретко размишљамо: коме тачно то причате.
Не чује заиста свако ко слуша. И не уме свако ко клима главом да чува тајну. Приче испричане у поверењу понекад заврше у туђим разговорима, и тада бол постаје двоструко јачи: прво због саме ситуације, а потом зато што она више није само ваша лична ствар. Понекад је боље имати једну особу проверену временом, него десет случајних слушалаца.
4. Не причајте свима о својој срећи
Постоји оно посебно стање, када је унутра мирно, добро, топло, када немате потребу да било шта доказујете, објашњавате или показујете. Управо у таквим тренуцима јавља се жеља да то поделите, да кажете наглас: "Види како ми се све лепо сложило".
Та жеља је разумљива. Али баш ту се најчешће дешава чудан преокрет. Чим срећа почне активно да се препричава, демонстрира и коментарише, она као да губи своју дубину. Постаје крхкија, зависна од туђих погледа, реакција и оцена. Неко ће се радовати искрено, али не сви. Неко ће поредити, неко завидети, чак и несвесно. То ствара сувишну буку око онога што воли тишину.
Зашто је важно умети ћутати
Ћутање у оваквим стварима није затвореност, хладноћа нити неповерење према свима. То је избор. Избор да сачувате унутра оно што је вредно. Избор да не делите себе на комаде. Избор да не објашњавате сувишно онима који нису спремни да то пажљиво прихвате.
То није сада позив да се осамите или престанете да верујете људима. Напротив, то је позив да бирате коме верујете и да разумете да најважније ствари у животу не постају јаче тиме што сви око вас знају за њих.
(Стил/ Дзен)
БОНУС ВИДЕО:
