Све везано за ову снајперску пушку је врхунско - од материјала и прецизности израде, до система рада и ергономије
На прошлом нирнбершком сајму пажњу нам је посебно привукла полуаутоматска снајперска пушка у калибру .338 Лапуа Магнум на штанду “Александер Армса”.
Прочитајте још: Немачка јуришна пушка у рукама и Хитлера и Стаљина (ФОТО)
На први, не посебно пажљив поглед, посматрач би могао помислити да је у питању један од безброј клонова АР платформе. Али ако се боље загледа или још боље, пушка расклопи, одмах ће бити јасно да је у питању нешто заиста посебно.
Узор у викиншким мачевима
Основна конфигурације снајперке Улберхт, фото: “Алеxандер Армс”
Име пушке Улфберхт, као и остали производи из фирме “Александер Армс” везани су за љубав власника компаније за нордијске митове и историју. Јер, Улфберхт је назив за скупоцене викиншке мачеве који су ковани у периоду пре 1.000 и 1.200 година и само су краљеви и велике војсковође били у стању да их приуште. Челик од кога су рађени је био необично квалитетан за то време.
По многим стручњацима, ти мачеви су представљали сам врхунац овог заната и по свом квалитету нордијски егземплари су били раме уз раме са најквалитетније урађеним јапанским катанама. Став Била Александера је да је име Улфберхт и сасвим адекватно за пушку која својим општим квалитетом има исте атрибуте као и мач по коме је названа.
Брављење двоструким крилцима
Пушка у расклопљеном стању, фото: “Алеxандер Армс”
Приликом конструисања Бил је одлучио да искористи систем рада заснован на совјетском пушкомитраљезу ДП-28. Јер, став конструктора је био да систем брављења двоструким крилцима позитивно утиче на прецизност. На тај начин се избегава “увртање” које се јавља приликом употребе ротационих затварача, или код система са осцилујућим блоком (попут ФАЛ или СКС), код којег се ретко када метак може идентично позиционирати у односу на лежиште метка и чело затварача.
Поједностављено описано, по опаљењу, гасови из цеви пролазе кроз отвор и улазе у гасну комору са регулатором протока гасова и потискују клип који је повезан са носачем затварача. Како носач са затварачем креће уназад, крилца за брављење се одбрављују из свог лежишта у масивном сандуку и успоравају кретање затварача и његовог носача. Кретањем уназад овог склопа се извлачи чаура, избацује ван и запиње ударач.
Пушка долази у пластичном сандуку са комплетном пратећом опремом, фото: “Алеxандер Армс”
Истовремено сабија се дуална, у две стране мотана опруга, дужине скоро 300 мм, чиме се додатно ублажава трзај и уједно акумулира енергија потребна за враћање затварача у првобитни положај и увођење новог метка у цев. Конструктор је успео да број покретних делова сведе на само 10, што је за сваку похвалу. свако може направити компликовану конструкцију, генијалност лежи у једноставности.
Предимензионирани сандук
Разлика између нове снајперске пушке и њеног узора пушкомитраљеског је у томе да се храни помоћу десетометних оквира фиксираних са доње стране, а не помоћу такозване “тепсије”. Тако да и носач затварача са затварачем има “окренут” изглед када се пореди са основним узором. Тело сандука је рађено глодањем од пуног комада челика 9310, заштићено је мелонитом и представља право мало ремек-дело машинства. Можда и мало предимензионирано, али верујемо да је то урађено са добрим разлогом.
Тело носача затварача и затварач су урађени од ватроотпорног нерђајућег алатног челика 17-4 што је помало необичан избор. Будући да се овај челик знатно теже машински обрађује због чега није баш омиљен избор оружара иако има своје предности. Занимљиво је да се конструктор определио за извлакач у маниру Хеклер-Кох решења и за двоструке избацаче рађене од алатног челика С-7, чиме се смањује шанса да дође до застоја. Са десне стране је смештена прилично масивна ручица за запињање.
Моћан калибар
Затварач са носачем затварача, фото: “Алеxандер Армс”
Ово је логичан потез јер је у питању полуаутоматско оружје са масивним затварачем и јаком дуалном повратном опругом. Једноставним повлачењем у задњи положај и пуштањем, метак се из оквира убацује у лежиште. Из неког разлога, конструкционо није омогућено остајање затварача у задњем положају после испаљеног последњег метка.
Разлог би могао да буде што је у питању снајперска, а не јуришна пушка, те брзина препуњавања није кључна. С друге стране, омогућава се да конструкција остане што једноставнија, без ситних делова и евентуалног слабљења сандука што је увек позитивна особина, поготово код оружја које користи тако моћан метак као што је .338 Лапуа Магнум.
Да произвођач није шкртарио види се и по томе што је искоришћен Геисел такмичарски окидач Супер Семи Аутоматиц са два колена, са силом окидања од приближно 4,5 фунти (мало више од 2 кг) и ценом од “тричавих” 250 долара у Америци. Како је у питању окидачки модул намењен АР платформи, лако може да се извади и замени неким другим, уколико неко сматра да има бољи. Кочница је такође урађена у АР маниру и смештена је са леве стране сандука, што је уобичајена позиција.
Монтирање пригушивача пуцња
С горње стране сандука је смештена Пикатини шина са нагибом од чак 30 МОА. С обзиром на то да је у питајну оружје намењено дејствима до 2.000 метара, ово звучи као логичан потез. У продужетку сандука је, сада већ уобичајени цевасти поткундак, урађен од алуминијумске легуре. Осим што омогућава оружју да има (релативно) слободно плутајућу цев, на њу се може поставити читава сила различитих додатака. За то је задужена Пикатини шина која је практично продужетак оне на сандуку. Са доње стране су монтиране одлично дизајниране Атласове ножице које пружају врло стабилан ослонац.
Цев Улфберхта је израђена од хром молибденског челика 4150 техником протеривања трна (буттон рифлинг). Изабрана је дужина од 686 мм, од чега је последња трећина са дубоким уздужним жлебовима, а корак увијања је 1:9,3 инча. Унутрашње жлебљење је рађено у стилу старих Енфилдових решења, са шест дубоко урезаних жлебова. На овај начин се спречава скупљање гарежи које би могло да утиче на прецизност. На устима цеви је првобитно монтирана активна гасна кочница, али је убрзо замењена разбијачем пламена. Могуће је монтирати и пригушивач пуцња, захваљујући десном навоју М 18x1,5. Ово је у последње време апсолутни стандард у индустрији када је у питању снајперско оружје. Трзај код Улфберхта је врло благ, захваљујући маси оружја од 9 кг, дугом трзају затварача и дуалној повратној опрузи значајне снаге.
Прилагођена свакој ситуацији
Једноставан разбијач пламена, рађен по узору на прве моделе монтиране на М16, фото: “Алеxандер Армс”
На цеви, отприлике на две трећине дужине, гледајући од лежишта метка према устима цеви је монтирана гасна комора подесивог система. Регулатор протока гасова има пет позиција али се размишља да у наредним верзијама добије читавих дванаест! Свака од позиција је намењена за одређене услове гађања. На пример, када је подешен на подеок 0, у потпуности је прекинут доток гасова. На тај начин, практично добијамо репетирку. Положај један је намењен за муницију са врло високим притисцима, за приликом употребе пригушивача или када оружје користимо у врелим пределима. Положај два је намењен за уобичајене услове експлоатације, са стандардном муницијом која користи зрна од 300 грејна. Положај три је предвиђен за гађања са слабијом муницијом која користи зрна од 250 грејна и последњи је намењен употреби на екстремно ниским температурама (-53 степена Целзијуса!) или са подзвучном муницијом.
Оружје врхунских професионалаца
Овакав приступ није добар за слабо обучене стрелце и оне који не познају своје наоружање до танчина. С друге стране, Улфберхт је пушка намењена искључиво одлично обученим и оспособљеним професионалцима, тако да ово не представља проблем. Једноставан начин да видимо да ли је регулатор правилно подешен је тако што пратимо избацивање чауре приликом опаљења.
Уколико чауре излећу под углом од 90 степени, све је у реду. Ако чауре излећу према назад, доток гасова није довољан те треба регулатор окренути за једну позицију више. Уколико је угао већи од 90 степени, логично је да у том случају треба спустити вредност отвора на регулатору за једну позицију и онда опет пратити угао избацивања.
Произвођач се одлучио за Магпулов ПРС подесиви кундак. Ипак, због конструкционих карактеристика америчког оружја, кундак је склопив у десну страну, што донекле смањује димензије и олакшава транспорт и складиштење. С обзиром на то да је Улфберт стварно велико оружје, ово је добродошла особина. Извлачењем бочне чивије, кундак се једноставним повлачењем одваја од сандука, чиме се и започиње расклапање пушке.
Искључиво фиксне монтаже за оптику
Произвођач у књижици са упутама наводи да је неопходно користити врло квалитетне фиксно постављене прстенове за оптичке нишане. Брзоскидајуће верзије се једноставно брзо “раштелују”. Чак и приликом коришћења првих, саветују да се између тубуса нишана и прстенова користи Локтајтова течност. Као прво, трзај код метка .338 је изузетно снажан. Још када је у питању полуаутомат, ово је врло уобичајен проблем.
Делови носача затварача, затварача и повратног механизма, фото: “Алеxандер Армс”
С друге стране, осећај приликом пуцања је дијаметрално супротан. Онај ко је имао прилику да пуца из репетирке у .338 ЛМ, зна како удар кундака у раме може да буде, не толико јак, колико оштар. У овом случају, емпиријски би се могао описати чак блажим од онога код ХуК Г-3! Захваљујући овоме је и омогућено стрелцу да остане на мети приликом гађања на велике даљине.
Прецизност на екстремним даљинама
Што се прецизности или правилније речено тачности, овог ремек-дела далекометног пушкарства тиче, можемо само да говоримо у суперлативу. Јасно је да на ово највише утиче сам стрелац. Али када је оружје у правим рукама, добијају се константни погоци четири узастопно испаљена метка у челични гонг на даљинама од 1.400 јарди (1.280 метара).
После замрзавања пушке на -40 степени фаренхајта, из ње је гађано и није било застоја, фото: “Алеxандер Армс”
Неко би рекао да то стварно јесте импресивно, али не баш толико. Али када додате да се то постиже за свега 3,5 секунде, онда се слика мења у потпуности. Оружје са правилним одабиром муниције стандардно прави групе око 1/2 МОА што је неопходан услов за гађање на екстремним дистанцама.
Само за купце дубоког џепа
Ипак, сва ова супериорност има и своју цену, и то нимало наивну. На самом почетку, цена пушке је у САД била око 6.500 долара. Ипак, време је учинило своје, те је она сада “само” 5.500 долара. Наравно, без оптичког нишана. Ово је један од разлога зашто снајперска пушка Улфберхт неће никада бити масовно заступљена у рукама цивила већ само код оних најзагриженијих далекометних спортских стрелаца.
Прочитајте још: МОЋНА комбинација добрих особина (ФОТО)
Оружје врхунских снајпериста, фото: депоситпхото
Наравно, овде се подразумева и војна снајперска елита. Ипак, и мач по којем је пушка добила названа је био доступан само онима најпробранијима, па је и то још један од разлога зашто сматрамо да је име одлично одабрано.
Нинослав ТРИФУНОВИЋ
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
