Многи људи, када напуне 35 или 40 година, још увек не знају ко су заправо... Др Габор Мате објашњава шта је разлог што човек изгуби контакт са собом.
Постоји једно питање које многи људи себи поставе тек у зрелијим годинама: "Ко сам ја заправо?“ Иако имају посао, породицу, обавезе и стабилан живот, изнутра могу осећати да су изгубили везу са собом. Према мишљењу др Габора Матеа, једног од најпознатијих стручњака за трауму и емоционално здравље, разлог због којег многи људи у својим тридесетим или четрдесетим годинама још увек не знају ко су заправо лежи у једном дубоком унутрашњем сукобу: између потребе да будемо вољени и прихваћени и потребе да будемо оно што заиста јесмо.
Сукоб две основне потребе
Још у детињству учимо једну од најважнијих животних лекција: како да сачувамо везу са другима, а да притом не изгубимо везу са собом. Према др Матеу, управо се ту крије један од највећих изазова људског развоја.
Свако дете долази на свет са две снажне и природне потребе које би требало да постоје заједно: потребом за повезаношћу са другима и потребом да буде аутентично – да осећа, изражава и живи у складу са оним што заиста јесте. Међутим, живот често донесе тренутке у којима се ове две потребе нађу у сукобу. Дете тада може да осети да мора да бира између тога да буде прихваћено и тога да буде искрено према себи.
Везаност се може дефинисати као контакт, повезаност и љубав; без тога дете не може преживети. Да би ова повезаност била здрава, мора да постоји и друга страна – родитељи такође морају бити емоционално повезани са дететом. Оваква динамика постоји и код других сисара, али су људи у том погледу још рањивији. На свет долазимо најмање развијени, са најмање зрелим мозгом и најдуже зависимо од родитеља или старатеља у поређењу са другим бићима. Наша потреба за везаношћу је огромна и важна целог живота. Потребна нам је повезаност како бисмо припадали, како бисмо били вољени и како бисмо могли да волимо. Без односа са другима тешко је замислити опстанак појединца, али и функционисање друштва.
Али дете се рађа са још једном важном потребом – потребом за аутентичношћу. Аутентичност значи способност да будемо свесни својих осећања, да будемо у контакту са својим телом, емоцијама и унутрашњим потребама, као и да можемо да изразимо ко смо и да то покажемо кроз своје поступке и односе.
Зашто је аутентичност толико важна? Замислите човека у еволутивном периоду који није у контакту са својим телом, емоцијама и инстинктима. Колико би дуго могао да преживи у дивљини? Способност да осетимо шта нам се догађа изнутра била је важна за наше преживљавање. Аутентичност је зато још једна велика људска потреба.
Болна порука брише посебност
Али шта се догађа када се потреба за везаношћу сукоби са потребом за аутентичношћу? Шта се дешава када дете, чак и на подсвесном нивоу, осети болну поруку: "Ако будем оно што заиста јесам, можда ћу изгубити љубав и прихватање својих родитеља.“
Ако покажем шта осећам, ако изразим своју истину и не сакријем своје емоције, можда људи од којих зависим неће то моћи да прихвате.
Родитељи ове поруке често преносе деци несвесно. Не зато што не воле своје дете и не зато што желе да га повреде, већ зато што и сами живе са потиснутим емоцијама, стресом, сопственим ранама или искуствима која нису разрешили.
Често је то и последица начина на који функционише савремено друштво – где се од људи очекује да се прилагоде, да буду јаки, успешни и да потискују оно што осећају.
Како дете реагује у таквој ситуацији? У његовој подсвести настаје закључак: ако се одрекнем повезаности са родитељима зарад своје аутентичности, губим однос од којег зависи мој живот. Избор тада постаје готово немогућ. Дете не може да се одрекне љубави и сигурности, па почиње да потискује оно што осећа. Оно скрива емоције, потребе и делове своје личности који би могли угрозити његову везу са другима.
А онда дете одрасте и не зна ко је заправо
А онда то дете одрасте. Напуни 35 или 40 година и одједном схвати да не зна ко је заправо. Споља можда испуњава све улоге које се од њега очекују, али изнутра осећа удаљеност од себе. Када га неко пита: "Шта заиста осећаш?“, одговор може бити: "Не знам.“
Научило је да игнорише сопствена осећања, посебно она која је још у детињству повезало са опасношћу да изгуби љубав, прихватање или припадност.
У неком тренутку живота човек може схватити да је цена сталног прилагођавања превисока. Тада његова природна повезаност са собом почиње да слаби, а потиснуте емоције траже начин да буду примећене. Према др Матеу, дуготрајно одвајање од сопствених осећања може бити повезано са различитим облицима патње – од зависности и емоционалних проблема до физичких тегоба, укључујући и болести повезане са стресом. Зато је једно од најважнијих животних питања можда управо оно од којег све почиње:
"Ко сам ја, када престанем да покушавам да будем оно што други очекују од мене?“
(Сенса)
БОНУС ВИДЕО:
