Један од напознатијих филмова Здравка Шотре била је управо "Зона Замфирова", а гледаност овог остварења до сада није успело ништа да надмаши!
Постоји прича која је наџивела своје јунаке, градове и векове — прича о љубави, лепоти и поносу, о једној девојци чије је име постало симбол нечег више од романсе. Њено име било је Зона, а њена лепота толико чувена да се о њој говорило по целој Србији, као о некој бајци из стварног живота. И док су многи мислили да је Сремчева Зона Замфирова само плод маште великог приповедача, истина је много узбудљивија: иза сваке реченице стајала је стварна судбина, стварна љубав и стварна бол. Између редова романа куца срце Јевросиме Кијаметовић, и шапуће успомена на дане кад су девојке носиле свилене шалваре, а љубав се крила испод јелека. И можда зато, ни после више од једног века, прича о Зони не бледи — јер је написана из живота, а не из маште.
Управо она је инсирисала и легендарној редитеља Здравка Шотру да створу филм који и даље држи рекорд по гледаности у читавом региону.
Прва Зона је била невероватно лепа
Права Зона Замфирова била је толико лепа, да се о њој причало широм Србије. Дуго се чак и међу ученим људима није знало да је Стеван Сремац своје најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини крајем XИX века. Целу причу Сремац је чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини. Нушић се у овом граду дружио са виђенијим Србима, а посебно са чорбаџи Замфиром Кијаметовићем, оцем 13 деце, међу којима је била Јевросима. Отац ју је из милоште звао Зона.
"Ви данашње девојке одма' све на мегдан, а ми смо знале да све сакријемо у јелечиће. Еј, пуста младос", овако је у дубокој старости својим унукама у Београду причала Јевросима Кијаметовић, звана Зона.
Према писању Нушића и још неких познавалаца дешавања у Приштини прича иде овако:
Кад је напунила шеснаест година, Зони није било равне по лепоти у Приштини и на далеко. Замакла је за очи свој момчадији у овом граду, али највише Максиму, сину Косте Гапића, кујунџије. И она је њега бегенисала. Волели су се и ту су љубав казивали само погледом кад би с вечери он пролазио, а она га на капиџику очекивала.
Цела Приштина је то знала, па је и песма испевана. Знали су то и родитељи Зонини и Максимови, и прећутно су то одобравали. Али убрзо дође до свађе чорбаџи Замфира и еснафлије Косте, у дућану овог другог. На почетку је њихов разговор био сасвим безазлен, какав може бити између пријатеља, али се све више заоштравао. На крају, пале су тешке речи. Коста поче да вређа Замфира, а овај одговори: "Зар да дам моје дете за твојега сина. Даћу гу радо за најсиромашнијег момка, али никада за твога Максима".
После овога Зона је туговала. А Максим и туговао и смишљао освету. Са другом Заком Шкуртом извео је отимање девојке. У тадашње време девојка којој би се десило тако нешто, називана је побегуља. За њу али и за кућу из које долази то је била велика брука и срамота. Знао је то и Максим. Дуго је "пуцала" ова брука по Приштини.
Сремац од Нушића чуо причу
После доласка из Приштине једне летње вечери на Калемегдану Нушић је, у шетњи, све испричао Стевану Сремцу.
Коста Димитријевић, новинар "Политике" и познавалац Сремчевог дела, пише:
"Слушајући Нушићево причање Сремац се одушевио и замолио пријатеља да му дозволи да обради ову причу. Једини услов који је изрекао Нушић био је да у делу не спомиње Приштину, јер је у кући чорбаџи Замфира много добрих кафа попио! Наравно Нушић није желео да још више осрамоти свог доброг пријатеља. Сремац је на то одговорио - Одвешћу ја твоју Зону у мој лепи Ниш. Неће је тамо ни рођени татко препознати". Тако је настала једна од најлепших Сремчевих приповедака из старог Ниша.
На рукопису "Зоне Замфирове" радио је од 1898. до 1903. године. Сремац је, ипак, замислио причу у којој се све завршава срећно. Чорбаџи Замфир није имао куд и после подвале дао је кћер за Манета. Али у стварности је било другачије.
После бруке и срамоте коју је породици Замфир приредио Максим, Зона је ипак имала доста просаца. Али она никог није хтела. Чорбаџи Замфир, на крају, одржа реч коју је дао у Костином дућану. Зона се удала за сиромашног и лепог младића, шнајдера Алексу Грбића.
Млади супружници Алекса и Зона преселили су се одмах у Призрен где су изродили три сина и две кћери Димитрија, Саву, Милку, Крсту и Даницу. Алекса је 1913, приликом побуне Албанаца настрадао. Зона је, затим, са породицом прешла у Урошевац, а за време окупације 1943. дошла је у Београд. Прво се настанила у Реснику, па на Звездари, и на крају у 27. марта.
Зонин брат открио истину о својој сестри
Истина о Сремчевој "Зони Замфировој" никада не би била откривена да је њен брат Драгутин Кијаметовић са којим је и живела до смрти, није наговорио да открије шта јој се дешавало у Приштини, крајем прошлог века. Он је понешто знао, али му је сестра, у пролеће 1952. испричала све. Затим је позвао Мишу Марковића, публицисту, да запише целу причу и сачува је за будућа поколења.
Зона Кијаметовић имала је укупно девет унука и 14 праунучади. Једна од праунука добила је име Зона.
Кујунџија Максим Гапић, код Сремца чапкун Мане, није се оженио Зоном већ Цинцарком Затом. Убио се као старији човек пред рат. Алекса Грбић, који је у збиљи оженио Зону настрадао је приликом албанске побуне у Урошевцу 1913. Стари чорбаџи Замфир због бруке се преселио у Прокупље, где је и умро. Зона је после доста селидби на крају ипак имала лепу старост. Умрла је 1952. у 75. години, а сахрањена је на Новом гробљу.
На њеном гробу и данас пише: "Овде почива Зона Замфирова".
Не знамо да ли је Сремац знао, или није, шта се десило са правим актерима његовог романа. Био је реалиста, али очигледно није волео несрећне завршетке. Ипак једну ствар није измислио, нити је морао да мења, тешко да је и могао и да је хтео - а то је лепота једне девојке, Приштевке Јевросиме зване Зона.
Зони није било равне по лепоти и стилу. Имала је румене усне и беле као сомот образе, који су се назирали кроз провидну мараму. И облачила се лепо. Носила је шалваре од свиле и бундицу од атласа, а испод ње јелек набрекао под једрим девојачким грудима.
Са друге стране, Ревија за неговање традиције и очување баштине Ниша „Нишки весник, у новембру 2002. године објавила је причу о "аутентичној" Зони, Зојици Јанковић, кћери Хаџи Смиљана Јанковића.
"Весник" на самом почетку те приче негира раније "верзије" о томе како је аутентична Зона у ствари живела у Приштини, да се звала Јевросима Кијаметовић, а да је постала јунакиња Сремчевог дела на основу приче Бранислава Нушића који је својевремено био у дипломатској служби у том граду.
Пре тога је, иначе, како наводи "Нишки весник", у књижевној критици било прихваћено мишљење професора Павла Поповића да се аутентична радња романа "Зона Замфирова" заправо догодила у Скопљу (П. Поповић, „Човек и дело“, Српска књижевна задруга, 1935. године).
По доласку у Ниш 1879. године, Стеван Сремац је упознао тада угледног велепоседника, трговца и индустријалца Гаврила Ганета Јовановића и његову прелепу жену Зојицу (Зојче), кћи нишког чорбаџије Хаџи Смиљана Јанковића. Сремац постаје велики пријатељ породице Јовановић, али се у тој породици само шапутало и о потајној наклоности професора Сремца према лепој и од њега две године старијој Зојици.
Старе Нишлије су чуле и за причу да је и сам Хаџи Смиљан „крив“што је ушао у Сремчев роман, јер му се наводно пред смрт поверио о догађају који је током 1870. и наредне године „потресао његову породицу“.
Актери су били његова тада седамнаестогодишња кћи Зојица (уз коју је имао само још једног сина) и од ње петнаест година старији Гаврило Гане Јовановић (1838-1902), амбициозно и стасито момче из оближњег сићевачког села Банцарева. И прича је онда даље текла.
Лепи и вредни Гане долази у Ниш и налази посао код газда Хаџи Смиљана Јанковића, који „није знао шта има“. Од прелепе куће са доксатима и великим двориштем, у Епископској улици, између Саборне цркве и и тадашње општинске школе, па до бројних винограда према Бубњу, Горици и Габровцу. Сам Сремац касније пише да је „Мане Зону знао још као дериште, као чупе или чупенце, како су се тада називале шипарице“.
Малтене под истим кровом богатог Хаџи Смиљана (чорбаџи Замфира), стасавало је двоје младих и лепих, Зојче (Зона) и Гане (Мане). Богата породица у почетку није крила своје симпатије према вредном, наочитом и предузмиљивом сеоском момчету под својим кровом, али су те симпатије спласнуле када је букнула љубав између двоје младих.
Сматрало се да је та љубав сталешки неодржива („зар чорбаџијска керка, за сиромашно селско момче“?)! И покушаји родитеља да одвоје Зојче од Ганета, изазвали су драматична догађања у породици Јанковић.
Зојче и Гане венчали су се 1871. године. Изродили су седморо деце, од којих је родитеље наџивело четворо – Катарина (Ринка), Јован, Христина и Драгољуб. Они су пак за собом оставили 12 унучади. Гаврило Јовановић је убрзо увећао Хаџи Смиљанов иметак и као Гаврило Сиљанић – Јовановић, постао виђен нишки трговац, индустријалац и добротвор. Али, срећан живот Зојчета и Ганета, ипак није трајао дуго.
Потресена вешћу да је изгубила брата јединца Зојче (Зона) умире 1884. године у 31. години живота, непосредно по рођењу свог последњег детета Драгољуба. Гаврило се убрзо опет оженио и занимљиво је да се и друга жена са којом је изродио још петоро деце, опет звала Зојица.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
