Први телефонски разговор код нас вођен је у Београду 15. марта 1883. године, свега седам година након што је Александар Грејем Бел изумео телефон.
Први разговор "премостио" је свега 300 метара.
Веза је успостављена између Геодетског одељења Министарства војног и војне инжењерске касарне на Палилули, која је тада била предграђе Београда.
Први разговор обавили су војни министар Теша Николић и инжењерски капетан Коста Радисављевић.
Заслуге за први разговор припадају Панти Михајловићу, ТТ механичару, рођеном у Богатићу.
Након што је у Шапцу завршио три разреда гимназије, Михајловић је отишао у Беч и ту завршио електротехничку школу. Одатле је отишао у Берлин и запослио се у фирми „Сименс-Халске". Као признати стручњак, 1873. године премештен је у Њујорк где је радио као шеф у истој фирми.
У Србију се вратио 1877. године. Године 1882. добио је концесију за подизање телефонских станица у Београду.
Краљ Милан одмах је дао налог да се у државни буџет за наредну годину унесу средства за инсталацију телефонских станица у Београду за потребе Двора и војске.
Увођење телефонских веза у Србији ишло је споро. На телеграфским линијама средином јануара 1886. године успостављена је прва међумесна телефонска линија између Београда и Ниша. Први телефонски разговор између ова два града водили су краљ Милан и Милутин Гарашанин.
Прво „Правило о телефону" донето је 1890. године, када је одобрено да се за приватне потребе могу подићи телефонске линије са штацијама. Прва телефонска централа у Београду, са 50 бројева, монтирана је тек 1898. године на првом спрату Коларчеве куће.
Јавни телефонски саобраћај у Београду почео је 1899. године са 28 претплатника.
