Риђокоси су права реткост – особе са природно риђом косом чине мање од два одсто светске популације.
С обзиром на тако мали број, поставља се питање да ли би риђа коса једног дана могла да „изумре“, па да природне боје косе остану само у распону од црне до плаве, без и најмањег трага риђе.
Једном речју – не. Стручњаци тврде да генетика риђе косе показује да ће ова особина остати присутна.
- Нема доказа да риђокоси изумиру - истакла је у изјави за портал Лајв сајенс Катерина Зорина-Лихтенвалтер, сарадница Института за бихевиоралну генетику Универзитета Колорадо у Болдеру, која је проучавала наслеђивање риђе косе.
Додаје да су гени одговорни за риђу косу „безазлени, не утичу на репродукцију и нису повезани са болешћу која би спречавала људе да доживе репродуктивно доба“.
Мит о скором нестанку риђокосих није нов
- Питање да ли риђокоси изумиру поставља се већ деценијама - напомиње Ијан Џексон, професор емеритус Института за генетику и рак Универзитета у Единбургу.
- Постоје и приче о наводном нестанку плавокосих, које датирају још из средине 19. века.
Логика која стоји иза те теорије углавном је следећа: риђа коса је ретка; чак и у Великој Британији и Ирској, где је најчешћа, свега око 10 одсто становништва има природно риђу косу.
Осим тога, риђа коса је рецесивна особина, што значи да оба родитеља морају да носе варијанту гена како би добили риђокосо дете.
Поставља се и питање да ли би потенцијално смртоносне болести, попут меланома, могле временом да доведу до нестанка риђокосих, који су посебно осетљиви на опекотине од сунца.
Иако постоје људи тамније пути са риђом косом (познато је да је Малколм Икс имао црвенкасту косу), риђа коса се најчешће повезује са светлом кожом, а самим тим и са већим ризиком од рака коже.
Повишен ризик од меланома код риђокосих није последица само веће опасности од опекотина на сунцу. Узрок је и штетна хемија феомеланина – пигмента који даје риђој коси карактеристичну боју – као и смањена способност поправке оштећења ДНК, која је повезана са варијантама гена одговорног за риђу косу.
Зашто риђокоси неће нестати
Упркос томе, ови фактори не значе да ће риђокоси изумрети, истичу стручњаци.
Пре свега, ту је генетика. Да би неко имао риђу косу, мора да наследи рецесивну варијанту гена МЦ1Р, који учествује у стварању пигмента, од оба родитеља. Особа која има само једну копију тог гена можда уопште нема риђу косу, али варијанту може да пренесе својој деци. Зато очување гена за риђу косу кроз генерације није задатак само риђокосих, већ људи свих боја косе.
Управо због таквих „скривених носилаца“ рецесивна особина може да остане у популацији и када је ретко видљива. Џексон наводи једноставан пример: ако варијанту гена носи половина становништва, само ће око четвртине парова имати оба партнера као носиоце. Од њихове деце, отприлике четвртина ће наследити обе копије гена и бити риђокоса.
Да би риђа коса заиста нестала, варијанте тог гена морале би постепено да ишчезну из генетског фонда. Са еволутивне тачке гледишта, то би значило да људи који носе те варијанте – или сами риђокоси – имају мање деце од осталих.
„Једини разлог због којег нека особина нестаје у великој популацији јесте то што њени носиоци имају мање деце од других, речено најједноставније. А за то, колико знам, не постоје никакви докази“, наводи Џонатан Рис, професор емеритус дерматологије на Универзитету у Единбургу.
(РТС)
