На самом крају шесте недеље великог Васкршњег поста, православни верници прослављају и свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим
Овај празник установљен је у Јерусалиму крајем ИВ века, за успомену на последњи, царски и свечани улазак Исуса Христа у свети град Јерусалим, и на последњу недељу његовог живота.
Многи се питају зашто је Христос у Јерусалим дојахао на магарцу и зашто су га људи дочекали баш палминим гранчицама. Иза овога крије се врло битна симболика! Симболика магарца је мир, за разлику од коња, који симболише рат. Стога улазак Христов у Јерусалим представља долазак Принца мира, не долазак Краља – ратног завојевача.
Јеванђелисти бележе да је Исус на капијама града дочекан са цвећем и листовима палме, које су му људи бацали пред ноге. Сходно томе што палма не успева у свакој клими, народ на овај дан у цркву носи шимшир, тису, гранчице врбе и маслине. Међу православцима Цвети важе за један од најрадоснијих празника. Бацање хаљина и палминог лишћа пред нечије ноге, представљало је исказ дубоког поштовања и високе почасти.
Народни обичаји и веровања на Цвети
По народном обичајном календару, данашњи дан почиње умивањем водом у којој су јуче, на Врбицу, потопељни цветови како би укућани били румени и здрави.
На Цвети се обично бере цвеће, али се не уноси у кућу, већ се држи у дворишту у посуди са водом. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем.
Некада је био распрострањен обичај да се на Цвети цео дан шета окићен цвећем. Момци су правили букете и носили их девојкама, а сваки цвет имао је своје значење.
Ставља се и врбова гранчица "за брз напредак", понегде дрен "за здравље", а девојке стављају и љубичице.
У српској историји, на овај дан, народ се увек окупљао у радости, али без весеља.
У Такову је на Цвети 1815. године кнез Милош Обреновић позвао Србе на устанак против Турака речима "Ево мене, а ево вама рата са Турцима". Веома мали број породица данас слави крсну славу. Понегде се слави као заветина.
Данас је, други пут од почетка Великог поста, дозвољено јести рибу. Верници сутра улазе у последњу седмицу Васкршњег поста, недељу страдања, смрти и васкрсења сина божјег.
У шеснаестом и седамнаестом веку, у западној Европи су на Цвети спаљиване мале људске фигурине, које су се звале Јацк-‘о’-Лент. Прављене су од сламе, да би потом биле каменоване или искидане на делове. Симболика овог обичаја је освета Јуди Иксариотском, који је римским војницима проказао Исуса. Неки историчари сматрају да је ово ритуални прогон зиме, и поздрав пролећу. На Цвети се обично бере цвеће, али се не уноси у кућу, већ се држи у дворишту у посуди са водом. Цвећем се рано ујутро, одн. водом у којој је стајало, умивају укућани како би били румени и здрави. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем.
А ко први убере цвет на Цвети, верује се да…
Верује се да онај ко први стигне и убере цвет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно верује. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има највише девојка разазнаје момкова осећања.
Од празника Цвети до Духова цвеће се не бере.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
