На самом крају шесте недеље Ускршњег поста, православни верници прослављају и свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим, а овај празник је у народу познати и као Цвети.
Овај празник установљен је у Јерусалиму крајем ИВ века, за успомену на последњи, царски и свечани улазак Исуса Христа у свети град Јерусалим, и на последњу недељу његовог живота.
Јеванђелисти бележе да је Исус на капијама града дочекан са цвећем и листовима палме, које су му људи бацали пред ноге. Сходно томе што палма не успева у свакој клими, народ на овај дан у цркву носи шимшир, тису, гранчице врбе и маслине. Међу православцима Цвети важе за један од најрадоснијих празника. Бацање хаљина и палминог лишћа пред нечије ноге, представљало је исказ дубоког поштовања и високе почасти.
Народни обичаји и веровања на Цвети
По народном обичајном календару, данашњи дан почиње умивањем водом у којој су на Врбицу потопељни цветови како би укућани били румени и здрави.
На Цвети се обично бере цвеће, али се не уноси у кућу, већ се држи у дворишту у посуди са водом. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем.
Некада је био распрострањен обичај да се на Цвети цео дан шета окићен цвећем. Момци су правили букете и носили их девојкама, а сваки цвет имао је своје значење.
Ставља се и врбова гранчица "за брз напредак", понегде дрен "за здравље", а девојке стављају и љубичице.
У српској историји, на овај дан, народ се увек окупљао у радости, али без весеља.
У Такову је на Цвети 1815. године кнез Милош Обреновић позвао Србе на устанак против Турака речима "Ево мене, а ево вама рата са Турцима". Веома мали број породица данас слави крсну славу. Понегде се слави као заветина.
