У времену када се холивудска младост често мери ботоксом, филерима и савршено затегнутим лицима, постоји група славних жена које су свесно одлучиле да кажу – не. Не ножу, не ињекцијама, не притиску да заувек изгледају као да им је 30. Њихове боре, смејалице и линије око очију нису „мане“, већ сведочанство живота, искуства и аутентичности. Међу њима су неке од највећих звезда данашњице: Мерил Стрип, Селма Хајек, Хале Бери, Џулија Робертс, Сара Џесика Паркер и Кејт Винслет.
Ове жене не само да су одбиле пластичну хирургију, већ су годинама гласне у одбрани природног старења – често на сопствену штету у индустрији која не прашта године.
Мерил Стрип – боре као медаље части
Када се говори о женама које су промениле Холивуд, Мерил Стрип заузима посебно место – не само због талента који јој је донео рекордни број номинација за Оскара, већ и због начина на који је деценијама пркосила правилима индустрије која жене често одбацује чим пређу одређене године. Док су многе њене савременице нестајале са великог платна или биле приморане да „освежавају“ изглед како би опстале, Мерил је бирала другачији пут: остати своја, са свим годинама које долазе уз то.
Још осамдесетих година Стрип је одбијала сугестије продуцената да би требало да „ублажи“ црте лица или да изгледа млађе за одређене улоге.
„Ако ми кажете да морам да изгледам млађе да бих била занимљива, онда ме заправо не занима тај посао“, изјавила је у једном интервјуу.
Мерил је често говорила да је опсесија младошћу у Холивуду дубоко укорењена у страху – страху од жена које старе, али остају гласне, паметне и видљиве.
„Друштво је много пријатније када жене нестану са сцене у одређеним годинама. Ја нисам имала намеру да нестанем“, рекла је.
За разлику од многих, Стрип никада није скривала своје боре нити покушавала да их умањи. Напротив, сматрала их је саставним делом глумачког израза.
„Моје лице је мапа мог живота. Зашто бих је избрисала?“, често је понављала.
Један од њених најцитиранијих ставова јесте да естетске интервенције могу бити „смрт за глуму“.
„Лице које се не мења не може да исприча причу. А ја сам приповедач“, објаснила је. Управо та способност да кроз најмањи трзај лица пренесе емоцију чини је једном од највећих глумица свих времена.
Током година, Мерил је постала симбол отпора према агеизму – дискриминацији на основу година – посебно према женама. У неколико наврата говорила је о томе како јој се са 40, а потом и са 50 година, нудило знатно мање улога него њеним мушким колегама истих генерација. Уместо да се повуче или прилагоди, она је наставила да бира снажне, комплексне ликове.
„Мушкарци добијају улоге краљева и мудраца како старе. Жене добијају улоге мајки или нестају. То није природан поредак, то је навика – а навике се могу променити“, рекла је.
Мерил Стрип је и приватно остала доследна свом ставу. Никада није желела да њена вредност зависи од спољашњег изгледа, нити да буде пример лажне вечне младости.
„Не дугујем свету глатко лице. Дугујем му истину у ономе што радим“, изјавила је.
Селма Хајек – лепота из културе и самопоуздања
Латино дива Селма Хајек често се наводи као доказ да се може старити природно, а изгледати заносно. Иако су је годинама оптуживали да „сигурно нешто ради“, Селма је више пута демантовала било какве естетске захвате.
„Никада нисам ишла под нож. Немам ништа против оних који то раде, али ја сам одлучила да прихватим себе“, рекла је отворено.
Занимљиво је да Селма верује у традиционалне методе неге – од масажа лица до природних уља и медитације. Често истиче да стрес и несрећа највише „уништавају лице“.
„Старење није непријатељ. Непријатељ је страх од старења“, поручила је.
За њу је лепота дубоко повезана са културом из које долази, самопоуздањем и унутрашњим миром, а не савршено глатком кожом.
Хале Бери – дисциплина, а не скалпел
Једна од најлепших жена Холивуда, Хале Бери, често је на мети нагађања о естетским интервенцијама. Ипак, глумица доследно тврди да се ослања искључиво на здрав начин живота.
„Људи мисле да је пластична хирургија једини начин да изгледате добро у педесетим. То једноставно није тачно“, рекла је Хале.
Њена тајна, како каже, лежи у ригорозној исхрани, редовном тренингу и менталном здрављу. Бери сматра да претеране интервенције бришу индивидуалност.
Наравно, Хале има личног тренера и вероватно импресивну кућну теретану. Али често подсећа своје пратиоце да фитнес не зависи од скупих справа, већ од воље и доследности.
„Не треба вам луксузна теретана да бисте почели – све што вам треба је дневна соба, тераса, кухињски под, прилаз испред куће или двориште и флаша воде“, написала је у објави на Инстаграму 2018. године.
„Не желим да изгледам као неко други. Желим да старим као ја“, истакла је.
Хале често говори и о притиску којем су изложене жене у индустрији забаве.
„Мушкарци старе – постају шармантни. Жене старе – постају проблем. Време је да се то промени“, поручује.
Џулија Робертс – осмех јачи од ботокса
У Холивуду, где се лице често третира као пројекат који се стално „дорадјује“, Џулија Робертс већ деценијама представља изузетак. Њена одлука да остане верна свом природном изгледу није била тиха ни неприметна – напротив, често је била дочекивана с неверицом, па чак и подсмехом у индустрији опседнутој вечном младошћу.
Робертс је још почетком 2000-их отворено говорила о томе да не жели ботокс ни естетске захвате, иако јој је, како је признала, више пута „добронамерно“ сугерисано да би то било „паметно за каријеру“.
„Речено ми је да бих требало да ‘освежим’ лице ако желим да останем конкурентна. А ја сам помислила – конкурентна чему? Туђим очекивањима?“, изјавила је у једном интервјуу.
Посебно је занимљиво то што је Џулија врло рано схватила колико се од жена у јавном простору очекује да буду визуелно „пријатне“, чак и када је њихова професија далеко више од изгледа.
„Мушкарци могу да добију боре и то се зове карактер. Жене добију боре и то се зове проблем“, рекла је, уз дозу ироније која је постала њен заштитни знак.
Њена одлука да не интервенише на лицу била је и дубоко лична, нарочито након што је постала мајка.
„Не желим да моја деца гледају моје лице и питају се зашто се не помера када се смејем“, рекла је. „Желим да виде емоције. Желим да знају како изгледа стварна радост, а како умор.“
Робертс је често истицала да је њен осмех, иако често критикован као „превелик“ или „несавршен“, део њеног идентитета.
„Ако бих променила лице, променила бих начин на који говорим без речи“, објаснила је.
Током година, таблоиди су неуморно анализирали сваку њену фотографију, тражећи „доказе“ да је ипак попустила притиску. Џулија је на то одговарала с хумором и равнодушношћу.
„Ако изгледам другачије, то је зато што сам уморна, срећна, тужна или сам се лоше наспавала. То се зове живот“, рекла је једном приликом.
Оно што је посебно издвојило Џулију Робертс јесте чињеница да никада није покушала да се оправда због свог избора. Није се представљала као морална инстанца, нити је икада сугерисала да су жене које бирају естетску хирургију „мање храбре“ или „мање вредне“.
„Свако има право да ради са својим телом шта жели. Али исто тако, ја имам право да останем своја“, нагласила је.
Сара Џесика Паркер – поносна на своје „несавршености“
Од тренутка када је постала глобална икона као Кери Бредшо, Сара Џесика Паркер нашла се под немилосрдном лупом јавности. За разлику од многих колегиница, њен изглед никада није био „класично холивудски“, а управо је то постало повод за године сурових коментара, подсмеха и отворених увреда. Ипак, Паркер је свесно одлучила да не мења своје лице како би задовољила туђе стандарде – одлука која је у Холивуду често схватана као чин побуне.
„Не изгледам као типична филмска звезда и то знам цео живот“, рекла је једном приликом. „Али то не значи да треба да се извињавам због тога или да покушавам да се уклопим у калуп који ми никада није био намењен.“
Током емитовања серије „Секс и град“, док су модне комбинације њеног лика слављење широм света, Паркер је истовремено била предмет бруталних расправа о сопственом лицу. Медији су без устручавања правили листе „најмање привлачних глумица“, у којима се њено име често појављивало – понекад и на првом месту.
„Било је тренутака када сам се питала како је могуће да је у реду јавно расправљати о нечијем изгледу као о јавној својини“, признала је. „Али онда схватите – ако бих покушала да све то ‘поправим’, заправо бих потврдила да су били у праву.“
За Сару Џесику Паркер, естетска хирургија никада није била питање морала, већ менталног здравља.
„Када једном почнете да верујете да морате нешто да мењате да бисте били прихваћени, где се то зауставља?“ – запитала се.
Често је истицала да је њена највећа брига порука коју јавни притисак шаље млађим женама.
„Ако ја, одрасла жена са каријером и породицом, осећам тежину тих коментара, како се онда осећа тинејџерка која тек гради самопоуздање?“, рекла је.
Паркер је одбила да дозволи да је увреде гурну ка естетским захватима, иако признаје да је то понекад био тежак пут.
„Није лако остати свој када вам цео свет говори да бисте требало да будете неко други.“
Њена одлука да не интервенише на лицу додатно је добила на значају с годинама, јер је постала симбол жене која стари видљиво – без извињења. Боре, линије око очију и промене на лицу нису скриване, већ прихваћене као део живота.
„Моје лице говори причу мог живота. Не желим да је утишам“, рекла је у једном интервјуу.
Кејт Винслет – борба против индустрије
Британска глумица Кејт Винслет можда је и најгласнија противница пластичне хирургије у филмској индустрији. Још на почетку каријере одбијала је улоге које су захтевале „мршавији“ или „савршени“ изглед.
„Моје боре показују емоције. Зашто бих их се стидела?“ – рекла је.
Винслет је чак потписала споразум са колегиницама да никада неће користити ботокс.
„Замрзнуто лице није искрено. А ја желим да будем искрена – и као глумица и као жена.“
Та изјава је у појединим медијима погрешно интерпретирана као морална осуда оних које су изабрале другачији пут.
„Никада нисам рекла да друге жене не треба да раде шта желе са својим телом“, нагласила је Винслет у више интервјуа. „Мој избор је личан. Проблем настаје онда када се младим девојкама шаље порука да морају нешто да ‘поправљају’ да би вределе.“
Кејт је посебно бурно реаговала на таблоиде који су њене речи извлачили из контекста. У једном интервјуу за британски Тхе Гуардиан рекла је:
„То је класична замка – чим жена заузме став, одмах је представљају као некога ко напада друге жене. А ја сам цео живот провела бранећи право жена на избор.“
Кејт често говори о томе колико је важно да млађе генерације виде реалне женске ликове.
„Девојке морају да знају да је у реду да старе. То није пораз, то је раст.“
Упркос критикама, Кејт није одступила од својих ставова. Напротив, постала је још гласнија, посебно након што је добила децу.
„Не желим да моја ћерка одрасте мислећи да је њено лице проблем који треба решити“, рекла је.
(Нова)
БОНУС ВИДЕО:
