Славни музичар Стинг, отац шесторо деце и деда деветогодишњег Акире, познат је по безбројним наступима и хитовима, али један снимак са његовим унуком изазвао је посебне емоције код јавности.
Ова дирљива сцена постала је снажан симбол подршке за све породице које се свакодневно суочавају са развојним изазовима код деце.
Акира Роуг Кантровиц, рођен 2016. године, унук је Стинга и Труди Стајлер, а син њихове ћерке Мики Самнер и њеног бившег партнера Криса Кантровица. Још 2021. године, Мики је у личном есеју поделила јавности да њен син има озбиљне развојне тешкоће.
„У овом тренутку, Акира не говори, не хода, слабо чује на оба уха, има хипотонију и генерално касни у развоју“, написала је глумица.
Хипотонија, позната и као снижен мишићни тонус, утиче на моторику и телесну стабилност код беба, што може да представља значајну препреку у раном развоју. Ипак, упркос свему, мали Акира одраста у окружењу испуњеном љубављу и подршком.
Стинг, данас 73-годишњак, посвећен је унуку са великом нежношћу, а цела породица активно учествује у његовом развоју. Емотиван снимак који приказује деду и унука како деле нежне тренутке гануо је публику широм света. Реакције су биле бројне, а међу њима и коментар славне певачице Ени Ленокс:
„Тако нежно“, написала је она, реагујући на видео.
Мики Самнер, најстарије дете из брака Стинга и Труди, данас има 41 годину. Пар заједно има четворо деце – Џејка (40), Елиота (34) и Ђакома (29), док Стинг из претходног брака има још двоје – сина од 48 и ћерку стару 43 године.
У свом есеју, Мики је поделила и тешкоће кроз које је прошла као мајка детета са посебним потребама. Након порођаја код куће, проблеми су се брзо јавили – Акира је одбијао дојење, а његово здравствено стање се погоршало до те мере да је хоспитализован и смештен у инкубатор.
„Мислила сам да ћу изгубити разум, али онда сам себи рекла: ти си мајка, не смеш да одустанеш“, искрено је признала.
Као многе мајке у сличним ситуацијама, и Мики је осећала болну завист док је посматрала другу децу, без тешкоћа кроз које њен син пролази. Годинама је трагала за решењима – од лекара до алтернативних терапија – док није стигла до важне унутрашње спознаје:
„Може ли му се једноставно допустити да буде свој?… То је био тренутак дубоког учења за мене. Још учим.“
Мики није крила ни борбу са сопственим менталним здрављем. Отворено је говорила о постпорођајној анксиозности и опсесивно-компулзивном поремећају, наглашавајући колико је мајчинство у њеном случају било изазовно, али и испуњено светлим тренуцима.
„У данима када ме обузима тескоба, када се бринем за његову будућност, увек се сетим: људи се осећају добро у његовом присуству. Он је попут сунца. Моје мало моћно сунце“, написала је.
На крају, Мики је одлучила да уместо борбе против света, изабере да га сања друкчијим:
„Сада бирам да сањам о свету у којем ће Акира бити прихваћен управо онакав какав јесте. Сањам о свету у којем ће имати једнаке могућности. И верујем да је више него у реду циљати ка звездама, јер свемир је леп, тајанствен и припада свима – без обзира на способности.“
(Нова)
