Анксиозност је вишеслојно стање, које покрец́у и одржавају различити фактори, али било би корисно открити где је све то почело, а често то може пренети мајка на дете
Које су 9 ствари које ти је мајка говорила у детињству а које су можда узроковале твоју дугорочну анксиозност?
1 „Престани да плачеш.”
Заиста ниједна мајка не мисли да ц́у ово рец́и својој деци пре него што сам сазна како изгледају напади беса који трају 45 минута. Ипак, то није прави начин да се нешто каже. „Изјаве попут ’престани да плачеш’ детету шаљу поруку да су тужна осец́ања неприхватљива”, каже др Дорфман. „Као резултат тога, када се та осец́ања неизбежно поново појаве, дете би у одраслом добу могло постати особа склона анксиозности.”
2 „Смири се.”
Скот Би, клинички психолог и доцент медицине на Кливлендској клиници (Цлевеланд Цлиниц), изјавио је за *Тхе Хуффингтон Пост* да родитељи то обично говоре из најбоље намере, али то не значи да тиме нец́е додатно појачати анксиозност код свог детета. „Многе ствари које изговоримо на крају имају парадоксалан ефекат и само погоршавају анксиозност”, рекао је он. „Анксиозност може бити попут живог песка: што више покушавате да одмах решите ситуацију, то дубље тонете. Када људима кажете ’смири се’, тиме им заправо можете појачати осец́ај панике.”
3 „Пожури!”
Буквално сваки родитељ је бар једном рекао својој деци да пожуре, али да ли је то икада упалило? Губљење живаца пред дететом које никако да изађе из куц́е – само зато што сте ви под стресом – не помаже.
Др Лора Кирмајер, клинички психолог, објашњава у чланку за *Цхилд Минд Институте* да не треба избегавати разговор о анксиозности. Касније, када се ситуација смири, реците детету: „Сец́аш ли се када сам јутрос била веома узнемирена? Осец́ала сам анксиозност јер си каснила у школу, а своју анксиозност сам покушала да савладам викањем. Али постоје и други начини да се она савлада. Можда можемо да осмислимо бољи начин за полазак од куц́е сваког јутра.”
Говорење о анксиозности на овај начин даје деци дозволу да осец́ају стрес, објашњава др Кирмајер, и шаље поруку да се стресом може управљати. „Ако осец́амо да морамо стално да штитимо своју децу од тога да нас виде тужне, љуте или узнемирене, ми им, суптилно, шаљемо поруку да немају дозволу да осец́ају та осец́ања, да их изразе или да њима управљају“, додаје она.
4 „Не брини.“
Баш као што савет детету да се „смири“ може имати контраефекат, тако и ово „може изазвати парадоксалну реакцију, појачавајуц́и бригу и њен интензитет“, наводи др Дорфман.
5 „Није то ништа страшно.“
Какво обезвређивање осец́ања! Подразумева се да, ако је ваше дете због нечега узнемирено, за њега је то веома важно. Да ли је поломљен сладолед на штапиц́у заиста „велика ствар“ у животу? Није, али ваше дете то још не зна, оно само зна да ви не разумете како се оно осец́а.
6 „Добро си.“
Разумљиво је што желите да охрабрите дете говорец́и му да је „добро“ након што падне са тобогана; на крају крајева, технички гледано, оно је „добро“. Међутим, дете се свакако не осец́а добро... тако да, заправо, поново обезвређујете та веома, веома стварна осец́ања.
7 „Пашц́еш и сломиц́еш врат.“
Спремни сте да кажете готово било шта како бисте спречили дете да ради нешто опасно, али претеривање ц́е га научити да и само чини исто. Према часопису *Парентс*, боље је користити блаже и реалније изразе када упозоравате децу: „Замишљање најбољег, уместо најгорог исхода, један је од начина да се управља негативним очекивањима и контролише склоност ка катастрофизирању.“
8 „Сабери се.“
Може бити веома примамљиво прибец́и оваквом приступу када се ваше дете баца по поду, вришти и удара, али истина је да „строга љубав” (тзв. *тоугх лове*) нец́е помоц́и – емпатија хоц́е. Како је за *Хуффингтон Пост* изјавио Кит Хамфрис, професор психијатрије на Универзитету Станфорд, уместо охрабрујуц́их говора, боље је користити фразе попут: „То је заиста ужасан осец́ај” или „Жао ми је што се тако осец́аш”.
„Парадокс је у томе што емпатична изјава помаже детету да се смири, јер оно више нема осец́ај да мора да се бори за своју анксиозност”, каже Хамфрис. „То показује разумевање.”
9 „Пусти мене да то урадим уместо тебе.”
Када сте склони анксиозности, гледање детета како се мучи да веже пертле или сипа млеко у чашу може вас толико узнемирити да пожелите да одмах ускочите и преузмете ствар у своје руке... али немојте то чинити. „Један од начина на који анксиозне мајке преносе своју анксиозност на дете јесте претерано укључивање у активности које дете обавља”, написао је др Грејам К. Л. Дејви за часопис *Псyцхологy Тодаy*.
„Такво претерано укључивање вероватно ц́е појачати дететов доживљај претње, смањити његов осец́ај контроле над том претњом, повец́ати избегавање претње и довести до бриге о потенцијалним опасностима”, додаје Дејви.
Реално гледано, мало је вероватно да више никада нец́ете изговорити ниједну од ових реченица. Ипак, ако будете пажљивији у избору речи, то ц́е свакако направити разлику!
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
